Београд+ 19°C
Ниш+ 16°C
Слушајте Sputnik
    Двојица падобранаца

    Ко је човек број два у Србији

    CC0 / Pixbay
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 31531122

    Мик Џегер и Кит Ричардс, Ричард Никсон и Хенри Кисинџер, Драган Џајић и Владимир Цветковић, Јосип Броз и Александар Ранковић, Владимир Путин и Дмитриј Медведев, Слободан Милошевић и Јовица Станишић, Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић, Борис Тадић и Војислав Коштуница, Томислав Николић и Александар Вучић, Александар Вучић и…?

    Поменута имена и презимена из јавног живота, пре свега из сфере политике, чинила су нераскидиве двојце у којима се често знало ко је „главнији“ међу њима, али су или били тандем или су једни другима представљали пандане, противтежу која је обе стране терала на опрез, истовремено их чинећи јачим. Спортским речником објашњено, без јаке Звезде нема ни јаког Партизана, или ако је Милан слаб, Јувентусова титула нема ни толику сласт ни праву снагу.

    Знало се, у она времена, да је Милошевић човек који и ведри и облачи у Србији, али је „mаy nаme is Станишић, Јовица Станишић“ био нека врста човека број два задуженог за све оно што мора да се уради, а не сме или у том тренутку не може јавно да се саопшти. Између осталог и за „прављење“ опозиције или да „замоли“ Ратка Младића да одвеже заробљене западне пилоте од дрвећа током рата у Босни и Херцеговини.

    Повучемо ли овакву врсту аналогије Братислав Гашић, новопечени шеф Безбедносно информативне агенције, могао би бити човек број два у данашњој Србији. Специфична политичка традиција, не само из времена деведесетих већ још од Тита и Леке, говори да онај ко има кључ од свих тајни, поседује и моћ која га квалификује за место другог човека у држави.

    Александар Вучић, Борис Тадић, Слободан Милошевић ( у позадини се види Народна скупштина Србије и лик Хенрија Кисинџера )
    © AFP 2017/ wikipedia/ AP

    Међутим, Бата није тај играч и његов квалитет више је доказана лојалност страначком и шефу државе Вучићу, коме је битније да на тако важном месту има човека од поверења него човека велике политичко-безбедносне снаге и спретности. Дакле, Гашић је само „један од“ у тиму, али далеко од „првог до“.

    Политика доста испред бизниса

    Драган „Симпо“ Томић и Драган „Југопетрол“ Томић били су за време Милошевића, како привредно тако и политички, важни људи у расподели задужења у Србији „која није била у рату“, али јесте била под санкцијама. Данашња Србија можда има и јаче привреднике од ове двојице, али они нису ни прићи другом месту или приближно таквом утицају.

    Мирослав Мишковић се једном ногом брани са слободе, а другом руком покушава да очува царство које је створио, док Богољуб Карић, поучен ранијим искуством, зна да треба бити близу политике, али да никако не треба летети превише близу сунца ако су ти крила од воска.

    Миодраг Костић јесте можда јак као у време Ђинђића, али никако није оно што је до јуче деценијама у Хрватској био Ивица Тодорић, власник „Агрокора“, или у Словенији Игор Бавчар, управљач „Истрабенца“ и многих акцијама увезаних великих компанија.

    На челу данашње Скупштине, где је некад человао Томић, већ неколико година седи Маја Гојковић, па би, гледајући Устав, она требало да буде ако не човек број два, а оно барем човек број четири. Но, њена политичка снага данас јесте да се не налази ни у првих десет који доносе кључне одлуке. Тако ће и остати.

    „Прогресовац“ и човек који се код Слобе најдуже задржао на месту председника владе, а није завршио у Хагу, био је Мирко Марјановић.

    Премијерка Ана Брнабић можда предлаже неке прогресивне мере, и прерано је да је, као појединци, оквалификујемо као икебану, али већ сад можемо рећи да ће према положају свакако бити на извору информација, да ће неке одлуке потписивати, неке друге и сама доносити, али кад би хипотетички Вучић решио да поднесе оставку на све функције и оде у бели свет да продаје политички колсалтинг, Брнабићева сигурно не би била у тиму од пет људи који би имали последњу реч.

    У Русији је човек број два Дмитриј Медведев, али суштинску другопозициону снагу имају и министар одбране Сергеј Шојгу и шеф дипломатије Сергеј Лавров.

    У Србији је министар спољних послова Ивица Дачић и са премијером, а сад и председником, Вучићем највише личи на оне тандеме које помињасмо. Однос Вучић—Дачић или Дачић—Вучић могао би се описати и „тешко нам је заједно, не можемо одвојено“, али свакако да траје.

    Човек који је „преживео“ Миру Марковић, коме је опроштена „издаја“ због подршке Ђиласу, а не Вучићу на нивоу Београда ономад, потписник историјског помирења са Борисом Тадићем, који је председавао ОЕБС-ом, био на потписивању Бриселског споразума, показао лојалност макар на последњим председничким изборима и тренутно је задужен и за политички део Владе, сигурно има квалитет за човека број два. Али нема реалну снагу. И неће му бити дата.

    Министар војни је Александар Вулин, али га, упркос некадашњој пракси (Живковић, Тадић, Вучић) да са тог места кадрови одлазе на место премијера или председника, неће задесити слична судбина.

    Вулин је важан шраф у Вучићевој поставци игре, али никако није играч коме у руке иде лопта у последњим секундама меча. Више је, као Мута Николић у репрезентацији, задужен за атмосферу или да чак, кад тренер затражи, направи фаул зарад екипе.

    Вулин се сам, још ономад, наметнуо за Вучићевог личног адвоката и портпарола, па му шеф више од тога неће ни понудити, а ни овај више неће (по)желети.

    Екселенције више немају коме да пишу

    Упркос мноштву насловних страна које недвосмислено годинама указују да Зорана Михајловић просто кидише на место број један, стварно стање ствари показује да је далеко и од места број два. Можда она реално и јесте неко без кога и прва и друга Вучићева влада не би била иста, без које ни влада Брнабићеве не би била иста, али фактор времена не ради за њу и у будућности може само бити оно што сад јесте или мање.

    Наиме, Зорана донекле има све оно о чему прича Вучић, али јој фали доста онога што желе гласачи, симпатизери, на крају крајева и страначки функционери.

    Небојша Стефановић је од човека који се као веран страначки пионир јављао у „Утисак недеље“ стигао прво до председника Скупштине, а онда већ годинама дужи Министарство полиције. Завидан успех, макар страначки гледано.

    Познаваоци кажу да познаје или да је с годинама упознао јавну администрацију. Обавештени сведоче да је један од кључних људи у међустраначким преговорима испред Српске напредне странке. Тајно не ровари против, а јавно чак и претерује у похвалама Вучићу. Без обзира на све, Неша није други човек ни странке, а ни државе.

    Кохабитација Тадић—Коштуница донела је добро барем медијима у оно време, а каснији однос Тадић (на власти) са једне и Николић—Вучић (у опозицији) са друге стране донео је доста квалитета укупном политичком животу у Србији. Био је то управо онај узрочно-последични однос Звезда—Партизан који поменусмо.

    Данас пак кад је Вучић на власти, у опозицији нема тако велике снаге која би терала и медије и све остале друштвене и политичке чиниоце да праве равнотежу. Саша Јанковић, као други на председничким изборима, не представља тај пандан, и пласман на изборима никако не може бити пресликан на дневнополитичку збиљу. Тренутно је он само потенцијал, снага — али на папиру.

    Остатак опозиције се, и док настаје овај текст, међусобно бори за место број један у сопственој авлијици, па о месту број два у држави не смеју ни да помисле. А и да помисле, џаба им.

    Направимо ли паралелу са постпетооктобарском Србијом у којој је амерички амбасадор Вилијем Монтгомери био у доста случајева незаобилазан фактор, видећемо да и данас страни амбасадори имају снагу, али да им утицај није ни приближан Монтијевом, како га је од милоште звао део политичке чаршије.

    Човек број два, напослетку, у данашњој Србији тренутно не постоји.

    Или ћемо скицу његовог портрета можда видети после избора у Београду и још више после избора евентуалног наследника Александра Вучића на месту председника СНС-а или другог човека у овом политичком тренутку чине заједно сви које досад побројасмо. Деле и снагу и одговорност те позиције.

    Слично:

    Како ће Србија са два премијера — плус Вучићем
    Угрожен опстанак СПС-а: За шта је Дачић оставио „срце на терену“
    Јесу ли будућност Европе лидери из лабораторије
    Оно што други прећуткују: Kо је све био на консултацијама код Вучића
    Тагови:
    министар војни, Јовица Станишић, други човек, Кисинџер, Ратко Младић, Слободан Милошевић, Вучић Александар, Ивица Дачић, БИА, Путин, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога