Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Мики Савићевић

    Мики Савићевић је био главни кад је Југославија била држава, а Генекс фирма

    Владислав Митић / РАС Србија
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    3201
    Пратите нас

    „Генекс“ је данас недостижан циљ српске привреде и као што треба да се запитамо зашто је то тако, требало би да се запитамо зашто Србија више нема менаџере калибра Микија Савићевића.

    Социјализам се у бившој Југославији по много чему разликовао од осталих својих пандана. Мање ригидан од било којег другог, југословенски облик социјализма омогућавао је својим грађанима животни стил много сличнији оном на (капиталистичком) Западу.

    Спољнотрговинске фирме су играле значајну улогу у томе. Настале у току изолације, када је Југославија раскинула везе са Стаљином, спољнотрговинске фирме биле су извор преко потребних девиза.

    У филму „Бал на води“ Јовице Аћина, Драгомир Бојанић Гидра каже: „Спољна трговина је све сама УДБА“. У почетку је то било тачно, али убрзо је постало јасно да пословање захтева особине и способности које се умногоме разликују од „комунистичког морала“.

    Зато су оне постале расадник нове класе менаџера или „технократа“, како су их називали партијски апаратчици. Ти менаџери, уз певаче, попут Ђорђа Марјановића, и глумце, попут Љубише Самарџића и Милене Дравић, највише су осликавали западни стил живота, тако вољен и копиран у првим деценијама југословенског социјалистичког сивила.

    У таквог једног менаџера, стасавао је у „Генексу“ од 1956. године недавно преминули Милорад Савићевић. С обзиром да су „спољнотрговинци“, поготово они успешни, били познати по надимцима, и Савићевић је био познат као Мики.

    Потребу бивше државе за фирмама као што је био „Генекс“, чији је Мики Савићевић био директор од 1970. до 1991. године, објаснио је у последњем интервјуу који је дао за београдски магазин „Недељник“:

    „…ниво примитивности у индустрији је био страшан. Зато су и биле потребне фирме као што је ’Генекс‘. Оне су морале да уведу културу трговине између прилично примитивних социјалистичких индустријалаца и високософистицираних купаца на Западу. Куће као што су ’Генекс‘ су настале са старим кадровима, искусним предратним трговцима. Доста смо учили од Јевреја.“

    Савићевић је прошао кроз све фазе каријере, од приправника до директора, јер се у бившој држави, ма шта данас мислили о њој, поштовао ред. Није било прескакања фаза, морало се учити и ценило се животно и професионално искуство.

    Као и све друге спољнотрговинце, и око Микија Савићевића је стварана легенда. Ретко иступање у медијима само је подгрејавало фаму. Џакузи у тоалету његовог кабинета била је само једна од прича које су кружиле о њему.

    Међутим, нико му није могао ништа, јер су иза Микија стајали резултати. „Генекс“ је 1989. године био међу првих 16 од 600 најуспешнијих фирми земаља у развоју, са годишњим обртом који је износио 27 одсто спољнотрговинског промета Србије и 60 предузећа широм света. „Југотурс“, „Авиогенекс“, „Интерконтинентал“, „Мекдоналдс“, „Дели франс“ биле су само неке од фирми у власништву „Генекса“ у земљи.

    Мики Савићевић је био директор Генекса од 1970. до 1991. године
    Владислав Митић / РАС Србија
    Мики Савићевић је био директор Генекса од 1970. до 1991. године

    Поред Емериха Блума, легендарног директора и оснивача сарајевског „Енергоинвеста“, Мики Савићевић је једини успео да од једног социјалистичког спољнотрговинског предузећа изгради моћну мултинационалну империју.

    „Генексова“ снага огледала се и у спољним обележјима. Та фирма изградила је за своје потребе небодер, данас познат као Капија Београда, у чијој мањој кули се налазио тај Микијев кабинет са џакузијем.

    Површно гледано, југословенски спољнотрговинци би могли да заличе на данашње тајкуне. Истина, чинили су посебну класу у друштву, као и данашњи тајкуни. Имали су одређене привилегије, које су се, пре свега, огледале у честим одласцима у иностранство и у луксузнијем животу од осталих грађана.

    Међутим, разлике су огромне, јер Микију Савићевићу, бављење бизнисом није служило за задовољавање похлепних апетита. Бизнис је за Микија Савићевића био игра у којој је волео да добија и по томе су он и други југословенски спољнотрговинци били сличнији менаџерима са Волстрита него данашњим тајкунима. Било је важно склопити посао и донети профит, али не за себе, већ за државу. Радио је тај посао зато што га је волео и знао, не због згртања гомила новца. А новца је било јер је новац, ипак, суштина трговине.

    За разлику од данашњих тајкуна, који слепо следе владајућу политичку опцију и брзином светлости се прикључују идућој која долази на власт, југословенски спољнотрговинци су се стално рвали са комунистичком бирократијом, која је покушавала да их ограничава у пословању.

    О томе је Савићевић говорио:

    „Менаџмент је држао земљу. Хрватски директори, словеначки директори, било је ту изванредног света. Тржишни механизам је омогућавао, ако нисте лопужа, да стварно сјајно радите. Али државна администрација то није пратила, она се колебала између републичких интереса. После смо видели да нема ништа од те земље. До смене Никезића, веровао сам да ће они преузети власт, и да ће се договорити са Словенцима и Хрватима да успоставе социјалдемократско друштво, да дозволе још једну партију, да униште Савез комуниста који је био легло свих глупости и сваког отпора. Ми смо у ’Генексу‘ ликвидирали партију. Партија се није састајала годинама. И мене лично из градског комитета су прогањали. Жика Миновић је у ’Политици‘ објавио текст против технократе Савићевића који руши режим“.

    По природи функције, рекао је Савићевић, директори спољнотрговинских фирми тежили су слободи:

    „Ако одговарам, хоћу да одлучим. Ако одлучујем, хоћу да убирем плод. И то не у смислу профита, него више у смислу неких својих права, награда. Не улазим у то када је и где неко почео да краде, крадуцка, да уграђује себе…“

    И у политичком смислу, према сопственом сведочењу, Савићевић је одударао од тадашњег мејнстрима:

    „То је била социјалистичка, или социјалдемократска оријентација, која је апсолутно антикомунистичка. Нарочито ако се под комунизмом сматрала Стаљинова догматска школа коју је, истини за вољу, Тито напустио. Он је у суштини био антикомуниста, поготово у смислу те Стаљинове верзије, али се штитио партијом да би сачувао власт. Ја сам веровао да ће се после њега ићи на неку демократску варијанту, у правцу развоја социјалдемократије западноевропског типа, која тада још није предвиђала чист капитализам“.

    Требало би да се запитамо зашто Србија више нема менаџере калибра Микија Савићевића
    Владислав Митић / РАС Србија
    Требало би да се запитамо зашто Србија више нема менаџере калибра Микија Савићевића

    Оно што се изгубило у вртлогу распада Југославије и ратова који су тај распад пратили, јесте ауторитет пословних људи са ових простора. Микију Савићевићу врата у иностранству су се отварала сама, само на помен његовог имена.

    Постоји ли данас човек у Србији, директор неке компаније или банке, чије је име цењено у свету, као што је то био случај са Савићевићем или Борком Вучић? Не постоји, јер данашњи директори су, без обзира колико су плаћени, само шефови филијала неке веће компаније, док је Савићевић био шеф мултинационалне компаније. Његова реч вредела је исто, ако не и више, као и гаранције Народне банке.

    Посматрач који покуша да упореди Микија Савићевића са данашњим пословним људима у Србији претрпеће неуспех и доживети разочарење, јер Мики и његове колеге нису само по спољним обележјима личили на своје западне колеге. Они су, иако су живели и радили у комунистичкој земљи, оличавали дух тржишне привреде, пословне културе и етике западног начина пословања.

    Више су личили на јунаке америчке серије „Момци са Медисона“, која описује њујоршки пословни свет шездесетих година прошлог века, него на данашње пословне људе.

    Вероватно зато и није успео да „Генексу“ поврати стару славу после 5. октобра. И сам је признао да је фирма у којој је провео највећи део свог радног века реликт прошлости.

    „Генекс“ је данас недостижан циљ српске привреде и као што треба да се запитамо зашто је то тако, требало би да се запитамо зашто Србија више нема менаџере калибра Микија Савићевића.

     

    Слично:

    Санкције Русији — европска привреда пати, америчка послује
    Руска привреда може да расте 10 одсто годишње
    Баварска привреда због руских санкција губи више од 40 одсто
    Може ли српско-албанска привреда оно што не могу политичари
    Тагови:
    спољна трговина, Генекс, Мики Савићевић, пословање, тајкуни, директор, смрт, смрт Микија Савићевића, Генекс, Милорад Мики Савићевић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога