Београд+ 4°C
Ниш+ 12°C
Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Запад гледа Кину и пита се: „А ђе им је дим“

    © Sputnik/ Александар Милачић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    1651

    Недавно завршени 19. Конгрес Комунистичке партије Кине био је изванредно значајан. Не само за Кину, већ и за читав свијет.

    Поруке које су упућене, промишљеност која је довела до њих, као и испољена одлучност да оне буду преточене у стварност, дословно означавају нову фазу у развоју човјечанства. Озваничено је стварање нових међународних односа, праведнија расподјела глобалне моћи и крај ере диктата једне и једине свјетске силе.

    Пажње је вриједан и начин на који је Запад реаговао на овај значајни догађај. У серији коментара водећих медија главног тока, иза којих несумњиво стоји досадашњи „глобални центар“, уочава се неспремност да се чује (и схвати) шта је речено цијелом свијету, а посебно њима самима. У уобичајеном маниру, они су наставили да распредају дилеме о унутрашњим односима у оквиру Комунистичке партије Кине („Да ли је Си Ђипинг најмоћнији човјек на свијету“ — лондонски „Економист“), или да указују на партијске интересе који нису и државни интереси Кине („Конгрес је добар за комунистичку партију, али не и за Кину“ — „Гардијан“).

    Када се такве „анализе“ погледају, разумије се са пуном пажњом и крајњом благонаклоношћу, лако је закључити да су аутори „промашили тему“. Стога ми на памет пада слика у којој једној мојој старијој (извањој) стрини, по први пут у њеном животу, показују електрични шпорет. Слушајући објашњења поносног власника, она је чудну справу, пажљиво и зналачки, загледала са свих страна, да би коначно рекла: „Све ми је јасно, само не знам куда му дим иде?“

    Када се нова стварност мјери аршинима прошлости, долази се у зону анегдоте. Или глупости.

    Запад, годинама и са великом упорношћу, не жели да види нове свјетске реалности које означава и предводи НР Кина. Његов однос према комунизму уопште, као побијеђеном и превазиђеном поретку и реалном систему, преноси се и на схватање улоге и значаја Комунистичке партије Кине. Они не могу да разумију да је Комунистичка партије друго име (знак једнакости) за саму Кину. Јер, без ње не би ни било Кине, од тренутка њеног рађања као Народне Републике, до времена њеног ступања на свјетски трон економске, а тиме и политичке моћи.

    На том грандиозном и невјероватно сложеном путу, одлуке Комунистичке партије Кине биле су пажљиво одмјераване и далекосежно усмјерене. Она се мијењала и прилагођавала, не толико због себе саме и власти њених чланова, већ прије и изнад свега због своје државе — Кине.

    Она је, на вријеме и са пуно мудрости, оцијенила искушења кроз која су прошле комунистичке партије других држава, захваћених таласом „демократских промјена“. Посебно, искуство распада Совјетског Савеза (након што је нестао КП СССР) и трагедије која је задесила бројне народе и етничке групе. Прије свих и понајвише руски народ, када је више од двадесет милиона Руса изгубило државу и бројна грађанска права.

    У јеку крвавог грађанског рата у Југославији (1995. године), овај аутор је имао повјерљиве и пријатељске разговоре са високим кинеским званичницима из области безбједности државе. Посебно их је интересовало да ли је распад Савеза комуниста Југославије био неминовни увод у нестанак СФР Југославије? Да, увјеравали смо их, то није било питање идеологије, већ самог опстанка државе. У ондашњим државама федералног карактера и вишенационалног састава, комунистичка партија је била основно везивно ткиво.

    Руководство КП Кине је, више него успјешно, савладало и ову лекцију. Сачували су и ојачали партију у временима када су сви остали радили супротно. Тако су сачували и ојачали и своју државу, уклапајући у њено јединство посебности свих својих провинција/регија и националних и етничких група (званично је признато њих 55). Истовремено, Комунистичка партија Кине се стално мијењала и прилагођавала модерним временима. Она је усмјерила Кину да на свјетској економској позорници пласира државни капитализам, а на унутрашњој развија државни социјализам.

    То је, у односу на постигнуте резултате, несумњиво побједничка варијанта.

    Тагови:
    Момир Булатовић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога