Београд+ 14°C
Ниш+ 10°C
Слушајте Sputnik
    Мирослав Лазански

    Зашто Колинди није лако (видео)

    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Мирослав Лазански
    2952

    Дакле, није лако бити хрватски председник, односно председница ових дана у Вуковару. Одмерити тежину речи, тон и боју гласа, покрете главе и очију.

    И све то пред немилосрдним објективима камера и јавности. Јер, госпођа Колинда Грабар Китаровић опет нам је послала прилично непомирљиву поруку, поруку после самоубиства Слободана Праљка у Хагу. Опет су Срби криви за све, опет је реч о великосрпској агресији на Хрватску, када Хрвати сруше стари камени мост у Мостару и то је великосрпска агресија.

    Како председница Хрватске замишља односе Загреба и Београда када сада изјављује да ће „још много воде протећи Савом и Дунавом пре него односи Хрватске и Србије постану пријатељски“. Да ли то значи да су односи сада непријатељски? Да је то што је изјавила председница Хрватске изјавио неко у Београду, то би аутоматски било квалификовано као језик мржње. Разумем трагедију Хрвата и злочин почињен на Овчари према хрватским заробљеницима, али трагедија на Овчари почела је трагедијом града Вуковара, у којем су до почетка рата живели представници најмање десетак разних нација и националности. Наравно, највише је ипак било Хрвата и Срба.

    Хрватски новинар Драго Хедл у „Transitions Online“, Праг, од 8. децембра 2005. пише о „минирању продавница, кафића и кућа вуковарских Срба у пролеће и рано лето 1991.“, као и о томе како су „припадници Збора народне гарде, претходнице хрватске војске под командом Томислава Мерчепа у Вуковару, одводили и убијали тамошње Србе“. То нису открића београдских медија, већ хрватског новинара Драге Хедла, који је због тих и таквих текстова прошао својеврсну голготу. Јер, у време Туђмана званичан је став у Хрватској био да „Хрвати нису могли да почине ратне злочине јер су водили одбрамбени рат“. Творац те теорије био је нико други него господин Милан Вуковић, тадашњи председник Врховног суда Хрватске.

    Дакле, по писању хрватског новинара у Вуковару, у пролеће и рано лето 1991. било је злочина према вуковарским Србима. У Вуковару је од 1948. постојао и гарнизон ЈНА, 14. понтонирски батаљон ЈНА. Касарна ЈНА била је у граду. Од августа 1991. касарна је под блокадом, без струје и воде, под ватром хрватских тада паравојних снага. У то време, између Загреба и Београда траје маратонски телефонски процес договарања између Фрање Туђмана и савезног секретара за народну одбрану генерала армије Вељка Кадијевића о примирјима, како да се избегне велики рат. Вуковар је територијално Београду и најближи гарнизон ЈНА у Хрватској.

    Гарнизон који се под опсадом још једва држи. Петнаестог септембра 1991. Збор народне гарде Хрватске креће у отворени и масовни напад на скоро све гарнизоне ЈНА у Хрватској. Изузетак је био град Карловац, где је рат закаснио седам дана, по признању и каснијем правдању градоначелника Карловца Збор народне гарде није тада још имао прикупљене адекватне снаге за рат. Изузетак где није било рата били су и градови у Истри, Пула, Умаг, Пазин, где су све били гарнизони ЈНА који нису нападнути, и гарнизони ЈНА у Ријеци, на Вису, Лошињу и на Ластову, који такође нису нападнути, па се из тих гарнизона ЈНА мирно повукла без опаљеног метка.

    Вуковар је био релативно близу Београда, и Генералштаб ЈНА је наредио деблокаду касарне ЈНА у том граду. Гардијске оклопно-механизоване јединице ЈНА кренуле су у Вуковар да извуку припаднике 14. понтонирског батаљона, али се то одмах претворило у битку за град, у битку за војни престиж. Нису, дакле, тенкови кренули од Новог Београда на Вуковар под цвећем да освајају тај град, како то део српске елите воли да каже, већ да извуку своје опкољене другове. Да, то се после претворило у освајање града, тако је то на крају испало, и то само потврђује старо правило да нити један ратни план не преживи судар са стварношћу. Али, да није било опкољене касарне, не би било ни битке за Вуковар. Као што је није било ни у Пули, ни на Вису. Не дирај ме, не дирам те.

    Злочин на Овчари пре свега је злочин једних хрватских држављана према другим хрватским држављанима, а сама битка за град Вуковар битка је између тада легалне оружане силе ЈНА са тада паравојском, Збором народне гарде. Јер Вуковар није само српско-хрватска прича. Не заборавимо, Хрватска је самосталност прогласила 8. октобра 1991. а међународно је призната 15. јануара 1992. Тада, у јесен 1991. године, у саставу ЈНА у Вуковару били су представници свих народа и народности СФРЈ, осим Словенаца, које је председништво СФРЈ отпустило из ЈНА одлуком од 18. јула 1991. Дакле, ЈНА су у Вуковару чинили Срби и Хрвати и Македонци и Црногорци, и Бошњаци и Албанци и Мађари.

    За њихове душе нико у Вуковару ни свећу да упали. ЈНА и они су, очито, колатерална штета нових држава… 

    Тагови:
    На нишану Мирослава Лазанског
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога