Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Муамер Зукорлић

    Ердоган из Србије: Политички султанат у западном шињелу

    © mesihat.org
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише Ненад Зорић
    4856
    Пратите нас

    Муфтија је „мртав“, живео „султан“. Овако би могла да се објасни позадина вести да је јучерашњом скупштином у Новом Пазару престала да постоји Бошњачка демократска заједница и да је од те мањинске партије настала Странка правде и помирења која ће деловати на територији целе државе, према најавама — први пут на београдским изборима.

    СПП неодољиво (именом) подсећа на партију турског председника Реџепа Тајипа Ердогана — Странка правде и развоја — са незнатном разликом што је Зукорлић уместо „развоја“ изабрао „помирење“ јер и у самом имену партије жели да пласира њену кључну идеологију.

    Помирење је било и основни мотив пре годину и по дана, кад је данашњи академик др Муамер Зукорлић ушао у политику и кад је „муфтија“ престало да буде њего звање, али и синоним, јер се знало на ког муфтију се мисли.

    Тада је, априла 2016, некадашњи имамов унук постао политичар који, важно је нагласити, свима нуди помирење — „у том случају не разликује ни четнике, ни почетнике, ни комунисте, ни партизане, ни лажне демократе, ни праве демократе“.

    Успео је — нико равнодушан

    „Тражили сте — гледајте, молили сте — добили сте“, објаснио је улазак у политичко поље као носилац листе Бошњачке демократске заједнице на парламентарним и локалним изборима у општинама у Санџаку. И ушао у парламент Србије. Постао је и председник скупштинског Одбора за науку, па је „намештење“ изазвало полемике, као и увек кад се о Зукорлићу ради. Или га воле — па у томе претерују, или га мрзе — па и у томе претерују. А њему и једно и друго очигледно прија. Не воли да људе оставља равнодушним. Што се још није десило, јер је немогуће.

    Они који се иоле разумеју у баратање политиком у случају Муамера Зукорлића уопште нису примењивали максиму „никад (га) не потцењуј“ јер би за њега пре могло да важи правило „није прецењен“. То, наравно, не значи да нема мана, већ да је Зукорлић неспорно интелигентан и виспрен човек који те мане и погрешне потезе уме веома добро да сакрије, да их, чак, претвори у врлине, али и да његови потези не могу баш много да изненаде — јер се рачуна на његову проактивност.

    Позиви којима се у досадашњем делу живота бавио били су баш такви да су, према опису занимања, захтевали прегалаштво у корист свих — и као поглавара верске заједнице, и као представника мањинске националне партије, а тако ће бити и сад кад је решио да прошири зону политичког деловања и на небошњаке.

    Квалитет више који Муамер Зукорлић поседује јесте, између осталог, и способност да готово хируршки прецизно и лични интерес (који је својствен већини политичара) уме да представи као општи и да до зоре, па онда тако изнова у недоглед, брани тезу да све ради зарад општег добра.

    Неспорно је добар беседник. То је данас стварно реткост. Уме да покрене масе. Никако му не мањка харизма. Посвећен је.

    Веома брзо мисли. Користи реченице и изјаве друге стране, па пређе у контранапад и поентира. Спочитава другима да помињу истине којима постижу неистине. Међутим, то истовремено значи да је кадар да се, ако затреба, некад и он тим триком послужи.

    Носи сат на десној руци. Сматра питања о приватном животу и возном парку ударцима испод појаса. Али на инсистирање о џиповима реплицира: „Господин човек јаше доброг коња“.

    А Зукорлић јесте прави коњаник. Ретки би га упоредили са Таличним Томом, иако мисли и на сиротињу и оснива вакуфске (задужбина) кухиње. Многи би пак за њега рекли да је пре сличан Клинту Иствуду из филма „Добар, лош, зао“.

    За треће је „господар минарета“. За добар корпус Бошњака и муслиманских верника истински вођа и учитељ. За неке екстремиста, иако је имао проблем са вехабијама. Каже да је тајна служба, како домаћа тако и страна, можда и покушала да га врбује — „а ја нисам ни сконтô“.

    „Политичари су, а медији су им помогли, представили да је најбитније бити на челу једне партије. Да је најбитнији политички успех. Ја то тако не доживљавам. Мени је, рецимо, функција муфтије или поље вере и образовања — што су моја примарна поља и моја животна мисија — много виши положај, ако већ говоримо о хијерархији. И тога се нећу одрећи, осим ако будем морао“, бранио се својевремено кад су сви говорили да је Емир Елфић, његов шурак, само фигура на челу Бошњачке демократске заједнице, а да је суштински то „муфтијина партија“.

    Муфтија одавно више није, тачније, та функција је у стању мировања, па уместо молитви у џамијама, Зукорлић обилази гласаче, гостује на трибинама и држи политичке говоре. Многи ће рећи да са политичким говорима никад није ни престајао. И биће у праву. Сад је још више проширио поље борбе.

    Многима је чудно или боље рећи необично звучао кад је од човека који је оптуживан да пали Санџак, који је имао оштре изјаве и држао говоре пуне барута, пре годину и по дана почео да користи речник својствен истински демократском интелектуалцу.

    Доиста, Зукорлић у свим тим запаљивим говорима није пропуштао да помене устав, демократију и дијалог. Али они и такви нису били ништа мање запаљиви.

    Дакако, не може му се оспорити да је интелектуалац, ако под тим термином подразумевамо образованост која је евидентна, елоквентност која је само делом научена — а суштински урођена, поимање онога што је прочитао — а не просто репродуковање, могућност да разговара и са ученим и са људима који нису тог нивоа, да уђе и у филозофске расправе. И да никад не фразира, што је својствено већини јавних личности у Србији.

    Гесло: Играти до 90. минута

    Неретко је био склон и да се посвађа. Да то намерно (ис)провоцира. Да константно буде, не на ивици инцидента, већ да лебди изнад њега, па да у погодном тренутку појача или умањи тензију. Дакле, да заоштри реторику, али и да је смири кад треба. Па зар то није једна од вертикала политике, као вештине могућег.

    И кад је већ крочио у њу, зашто не би крочио са обе ноге, па формирање националне партије од мањинске —што је пре њега „патентирао“ Расим Љајић — није изненађење. Дабоме, Зукорлић је човек, воли да побеђује, али игра до „90. минута“, фудбалским речником речено, дакле хоће све, али не одмах и сад.

    „Ново име странке осликава наш темељни курс. Наше деловање је фокусирано на помирење, као неопходност народа на Балкану. Иако сам и досад на различите начине утицао на деловање странке, данас сам и формално на њеном челу“, рекао је јуче у Новом Пазару Зукорлић.

    На изборној скупштини изабрано је пет потпредседника, од којих по један из српског и албанског народа, што није нимало случајно. Поред Ненада Прокића, некадашњег потпредседника ЛДП-а, изабрани су и Јахја Фехратовић, Самир Тандир, Мисала Праменковић и Кујтим Садрију.

    Помињао је да ће члан његове партије бити и Филип Давид, што је овај књижевник демантовао, али је корист већ направљена: Зукорлић је самим помињањем сарадње са Давидом послао практичну поруку да рачуна на баш широк спектар гласача. И унапред онемогућио евентуалне нападе да ће бити идеолошки и верски узак.

    „Кад сам са 23 и по године био изабран за муфтију, био сам изненађен и требало је да говорим, али нисам пуно тада говорио. Рекао сам само једну реченицу тада: ’Не знам колико ћу бити муфтија, али то што ћу бити ћу бити‘, а то је значило да ћу бити добар муфтија, одан ономе што ми је поверено, јер то могу да гарантујем, то је нешто што чини мене и мој карактер. Ја ту реченицу понављам и сада. Не знам колико ћу обављати ову функцију, али знајте да ћу јој бити у потпуности посвећен“, поручио је др Зукорлић.

    Социјална интелигенција иза браде

    И верујте да хоће. Зукорлић јесте човек који верује у оно што говори. Али је такође тешко проникнути у оно што мисли. Па позив на помирење ваља похвалити, али се сетити и оног мајсторства за кризни менаџмент. И жеље да га чују.

    Неки његово деловање називају перформансима, а опет неки други мајсторством кризног менаџмента. Склонији смо овом другом тумачењу, које и сам Зукорлић на неки начин потврђује истицањем да се у јавном мњењу минимизирају позиви на дијалог. „А кад подигнем тон, то је радикализација. Нажалост, само кад подигнете тон вас чују“.

    Недавно му је претио ДАЕШ јер, како каже Зукорлић, формална оптужба гласи да их је изневерио.

    „Иако, искрено, нисам ни знао да они од мене имају било каква очекивања. Чиме сам их онда изневерио? Тиме што сам ушао у званичне институције и тако признао ’неверничке органе‘ Србије. Наравно, не смемо бити наивни и то схватити буквално“, рекао је у интервјуу Тамари Никчевић.

    Требало би, додао је тада Зукорлић — и то може да послужи као добра илустрација да су и њему „речи играчке“ — видети кад долазе те претње. Парадоксално, долазе у исто време када и напади Демократске странке…

    „Упоређивати ДС и ИСИЛ, молим вас…“, реплицирала је новинарка.

    „Веома се прецизно изражавам. Себе стављам у средину, разумевајући да се око мене врте два екстрема: квазидемократе и ИСИЛ, што само доказује да сам, за разлику од обе те стране, нормалан. Да ли вам је сад јасно зашто сам то рекао?“, ставио је тачку Зукорлић.

    Пролетос је издао књигу „Древна Босна“, коју историчари оцењују као псеудоисторију, а која је ових дана промовисана у Београду.

    Вешт политичар учи на грешкама других. Па Зукорлић не жели да понови грешку Бориса Тадића или Зорана Милановића, који су у намери да освоје туђе гласаче изгубили део својих. Он „пуца“ на све у Србији, али не заборавља „базу“. Чини се да је највећи значај „Древне Босне“ баш у томе. 

    Слично:

    Љајић: Зукорлић је хулиган
    Зукорлић: Аутономија Санџака без угрожавања Србије и Црне Горе
    Зукорлић: Напад у тренутку најаве дијалога Бошњака и Срба
    Зукорлић: Никола Тесла био муслиман
    Зукорлић: Напад у Зворнику није случајан
    Тагови:
    гласно, одбор за образовање, Бошњачка демократска заједница, Странка правде и помирења, Муамер Зукорлић, екстремизам, Нови Пазар, Бошњаци, муфтија, политика, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога