Београд+ 4°C
Ниш+ 7°C
Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Опака болештина разара и Немачку

    © Sputnik/ Александар Милачић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    2690

    Ангела Меркел, новопроглашени лидер Западног свијета, још није успјела да састави владу. Политичке прилике у којима се она налази неодољиво подсјећају на култну ТВ серију: „Ђекна још није умрла — а кад ће не знамо“.

    Медији главног тока опадајућу звијезду „најмоћније жене свијета“, независно од тога шта ће бити са њеном владом, већ настоје замијенити новим вођом Европе, млађаним предсједником Француске. Емануел Макрон посједује огромну амбицију, али и недовољне способности да се (макар) разликује од свог блиједог и већ заборављеног претходника — Франсоа Оланда. Понесен бројним похвалама, он се прави да не зна да је постао предсједник Француске само зато да то не би била Марин ле Пен.

    Чини се неспорним да је исти талас друштвених промјена донио Доналда Трампа, политички ранио Ангелу Меркел и обесмислио амбиције Емануела Макрона. Оне се могу тумачити као нужна реакција здравог социјалног ткива на болест финансијализације. Њено се постојање упорно скрива, али симптоми који су јој својствени незаустављиво избијају на површину.

    Болест финансијализације представља стање у привреди неке државе у којем већина профита проистиче из финансијских трансакција (шпекулација), а мање од продаје производа и услуга. Ово је друго име за привреду базирану на дуговима, у којој банке, кроз камату, преузимају својину над укупном економијом.

    Износ укупног дуга према банкама у Њемачкој представља 299 одсто њеног БДП-а. Јавни (дуг државе) и дуг финансијских институција су исти (по 90 процената БДП-а), дуг нефинансијских корпорација је 68 одсто, а дугови домаћинстава су износили 58 одсто БДП-а.

    Двојица њемачких економиста (Дитмар Пеc и Херберт Генрајт) још 2011. године су објавили да њемачки БДП расте веома отежано, али да су средства њеног банкарског сектора у сталном и експоненцијалном расту. Током 2010. године вриједност банкарске имовине у Њемачкој била је 7.472 милијарде евра, а њен БДП је био око 2.500 милијарди. Када се овакве економске тенденције екстраполирају (пренесу кроз вријеме уз непромијењене услове), показује се да би око 2030. године њемачки БДП био мањи од нуле, али да би имовина њеног банкарског сектора пробила границу од 16 хиљада милијарди евра. У међувремену, у свијету њемачких финансија није дошло до побољшања. Штавише, десила се „Дојче банка“.

    Међународни монетарни фонд је, крајем 2016. године, „Дојче банку“ означио као највећу пријетњу глобалном финансијском систему. Поред свих ружних бројева, ову банку краси податак да у својим билансима има 42 хиљаде милијарди евра књиговодствено вриједних финансијских деривата (ЦДС). То је износ који је 14 пута већи од БДП-а Њемачке и два пута већи од БДП-а цијеле Европске уније. Поређења ради, америчка банка „Леман брадерс“ је имала двадесет пута мању изложеност овим токсичним хартијама од вриједности прије него ли је (2008. године) утјерана у стечај и цијели свијет гурнула у кризу. Проблем „Дојче банке“ чека нову њемачку владу. Разумије се да би, с обзиром на невољу коју представља, и сва могућа божја помоћ била добродошла.

    Коначни симптом ове опаке болештине је у домену кућевласништва. У Њемачкој цијене станова „иду у небо“. За посљедњу годину су порасле шест одсто и достигле апсолутне рекорде. Банке дају никад повољније кредите, па је Њемцима куповина стана опција број један. Све док цијене квадрата стана расту, овај систем се одржава. Али, када крену на доље (што је економска нужда испољена у Америци прије десетак година), наступа слом тржишта и уништење цјелокупне економије. Практично у трену и са разорним посљедицама. Једнаким онима које су погодиле САД и фактички је лишиле сваке реалне економске моћи.

    Када се то деси и у Њемачкој (а мораће, будући да су у питању гвоздене економске законитости) неће бити криви имигранти због којих се, наводно, граде толики станови и због којих расту њихове продајне цијене. Надамо се да неће бити криви ни бициклисти.

    Тагови:
    влада, преговори, Момир Булатовић, Ангела Меркел, Немачка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога