Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Будале се траже и налазе на берзи

    © Sputnik / Александар Милачић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    2572

    У првој недјељи фебруара на Њујоршкој берзи је дошло до гигантске распродаје акција, усљед чега је берзански индекс (Dоw) остварио једнодневни пад, највећи у својој историји.

    Вијест се као пламен проширила свијетом. Остале берзе су, такође, биљежиле пад вриједности акција којима тргују, а јавност је била преплављена бројним објашњењима. Осим овога које слиједи.

    Њемачки економиста Курт Тухолски је својевремено примијетио: „Берза има важну национално-економску улогу. Без ње се вицеви много спорије шире“. Један од бољих је био виц да је током тог „црног“ дана неколицина најбогатијих људи на свијету осиромашила за неких 114 милијарди долара. Да се поштен човјек расплаче.

    Званични аналитичари су изразили чуђење. Стање у америчкој економији је (по њима) добро, бројеви су „никад бољи“, па су се задовољили објашњењем Бијеле куће да је у питању „уобичајена тржишна осцилација“. Збивања наредних недјеља су довела до стабилизације цијена на нижем нивоу и као да су им дала за право.

    Али, њихова тумачења су веома далеко од истинитих.

    Берзе и реална економија одавно немају никаквих додирних тачака. Цијене акција одувијек имају висок степен волалитета (непредвидљивог понашања), што представља основу за берзанске шпекулације. Ако би се цијене фактора производње (сировина, опреме, радне снаге…) кретале на сличан начин — свака производња би била немогућа. Ако би, с друге стране, цијене акција на берзи показивале релативну стабилност и предвидљивост, као што налаже реална економија, свака би шпекулација била немогућа.

    Стога су се берзе и стварна економија одвојиле у два свијета, па је свако објашњење једног, аргументима другог (намјерно) погрешно.

    „Велики момци“ са Вол стрита мисле да управљају свијетом. Понекад им то, нажалост, успијева. У конкретном случају, потрес се десио циљно и са јасном намјером. Банкстери нису били изненађени. Нису забиљежили губитке. Они су знали шта ће се десити, јер су сами створили прилику да допунски зараде.

    У новембру прошле године америчке Федералне резерве (конзорцијум великих приватних банака) најавиле су напуштање политике „лаког новца“ — quantitative easing (QE) и прогласиле прелазак у „нормализацију“, односно монетарни програм који је на „аутопилоту“. Његово име је QТ (Quantitative Tihtering). То обећање, имајући у виду претходна искуства, не мора бити испуњено, али представља важан путоказ. За оне који знају.

    С друге стране, нови порески закони који су представљени као велика побједа предсједника Доналда Трампа (а били су његов пораз пред „дубоком државом“ и довели до великог пада његове популарности), имају своје економске посљедице.

    На основу њих, богати ће плаћати мање порезе. То ће у федералном буџету отворити нову рупу. Према публикованим процјенама Здруженог конгресног комитета за пореску политику, у америчком буџету ће ове године, по том основу, недостајати 270 милијарди долара. То значи да ће Министарство финансија морати да се додатно задужује — на ионако колосални јавни дуг Америке, и то 20-25 милијарди већ у фебруару. Они процјењују да ће та цифра у марту износити 40-45 милијарди, да би у октобру она била 70-75 милијарди долара.

    Будући да је ФЕД објавио да више неће „штампати“ доларе, неко ће тај дуг морати да купи, а да би га купио, мораће на њему и да добрано заради. Да би дошли до тих профита у послу са државом, момци са Вол стрита су приступили продаји акција које имају у свом порфолију. То је довело до пада берзанског индекса.

    Када цијене акција расту, то није свјетски важна вијест. Али када падају, онда је то бомба и повод за катастрофичне коментаре. Прије годину дана, у времену ступања на власт новог америчког предсједника, сви су знали да су акције прецијењене и то за добрих 80 одсто. Али, берза и мали улагачи су вјеровали да ће њихов раст бити сталан, што је лијепа, али немогућа жеља.

    Коначно, какви су резултати ове „катастрофе“?

    Најбоље су прошли велики играчи (редитељи цијеле представе), они које медији представљају као губитнике. Платили су мање пореза и продали су своје акције са профитом између 60 и 80 одсто у односу на улог. Са тим новцем, умјесто да су га дали држави као порез, ушли су у посао куповине државних обвезница Америке, са извјесно великом будућом зарадом.

    И амерички законодавци могу бити задовољни, јер ће њихови све богатији спонзори, несумњиво, бити још великодушнији у подршци њиховим „политичким принципима“. Чак и ситни инвеститори, којих је на милионе у Америци и који су платили читав монетарни минус од преко стотину милијарди долара, могу да се утјеше. Њихове акције и даље (привидно) вриједе много више од износа који су платили за њихову куповину.

    У свијету финансија нема стварања нових вриједности. Све што један добије, други мора да изгуби. У жаргону, то се назива „теорија највеће будале“, а значи да се крајњи негативни ефект превали на онога ко је најглупљи у односу на правила игре.

    Будале се траже и налазе на берзи.

     

    Тагови:
    економија, берза, Волстрит, Њујоршка берза, Момир Булатовић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога