Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Шест заповести ЕУ религије

    © Sputnik / Александар Милачић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    2882

    Шта је у ствари Жан-Клод Јункер, први човјек Европске комисије, поручио лидерима и грађанству региона који они зову Западни Балкан? Аналитичари су добили мало новог материјала за рад, а пристојан свијет се још једном запитао у каквој то представи, вољно или невољно, сви учествујемо?

    Први човјек бриселске бирократије је говором свог тијела и општим утиском који (због политичке коректности) не смије бити истинито назван, недвосмислено показао дубину агоније у којој је ЕУ. То је морало бити јасно и најупорнијим евроунијатима са ових простора. Свака бахатост је одвратна, а посебно она у којој се једна страна која је на огромној удаљености од савршене, са висине обраћа другој и прописује услове, поступке и рокове да некога пропусти у своје редове. Међу „повлаштене и блажене“!

    Овом посјетом и њеним резултатима је религијски приступ Европској унији на овим просторима добио додатни узгон. Зашто религијски? Па ЕУ је представљена као рај, њени челници као свеци/пресудитељи, а народ мора бити стрпљив и вјерујући. Догме су важније од чињеница, а истина није оно што се види сопственим очима.

    Али овдје се не ради о религији.

    Интеграције су нужност коју налаже савремена технологија и развој свјетског тржишта. Мисли се на висок степен укупне међусобне сарадње, комплементарност привреда, заједничку изградњу инфраструктуре, усаглашен приступ тржиштима и подјелу рада на дужи рок и на свестрану корист. Интеграције обично имају економски аспект у првом плану, али суштински оне захтијевају убрзани процес унификације, не само правне регулативе, већ укупног система вриједности, закључно са културним и духовним.

    Није, наравно, случајно да је економија у првом плану, јер се њом не само започињу, већ и завршавају бројни интеграциони процеси. Наиме, када се предности процеса удруживања искажу резултатима који подижу општи ниво благостања и животни стандард већине, то је најбољи подстицај за њихов наставак и убрзање. Важи и обрнуто, уз напомену да овај процес, по правилу, тече спорије, јер га коче достигнути нивои заједништва.

    Када је крајем 2012. године на скупу у Сава центру ондашњи руски амбасадор у Београду изрекао да је Евроазијска унија (савез) реална алтернатива Европској унији, некима је то зазвучало као пријетња. Ревносни евроунијатски новинари су од свега направили немушту полуреченицу и напали њеног аутора, не објашњавајући зашто изношење друге могућности треба примати са страхом.

    То што регионални званичници не траже алтернативу (макар не јавно) не значи да ње нема. Али прије него ли она буде показана, мора се констатовати како стварно функционише Европска унија.

    Интеграција унутар Европске уније, као и у оквиру НАТО-а и НАФТА (споразум о слободној трговини између САД, Мексика и Канаде) има сљедеће основне резултате:

    • Установљава се пракса функционисања која обезбјеђује доминацију једног центра моћи или интереса.
    • Рјешења са врха се намећу свим чланицама, независно од тога да ли, због њихових посебности, она могу произвести негативне посљедице.
    • Формирају се наднационалне институције чије се одлуке морају беспоговорно спроводити.
    • Начин одлучивања унутар тих институција није транспарентан, али увијек и свуда резултира остварењем воље најмоћније чланице интеграције.
    • Реални проблеми функционисања интеграције не рјешавају се традиционалим поступцима и средствима. Изнад њих се стављају принципи интеграције који се издижу на ниво недодирљивости, усљед чега се гомилају неријешени сукоби између чланица.
    • Успоставља се апсолутни примат слободе кретања (спекулативног) капитала и не обазире се на ефекте које он ствара у односу на реалну економију. Ратови валута, односно спекулативни напади на поједине валуте, доводе до искривљивања међусобних обрачуна и гигантских преливања дохотка међу државама чланицама.

    На оваквим институционалним темељима, а посебно након економских посљедица конструкционе грешке евра, као јединствене европске валуте, ЕУ је морала да доспе у кризу функционисања која прераста у кризу опстанка. Стога, за заинтересоване посматраче којима се Јункер обраћао, Европска унија би морала не само да има алтернативу, него и одговор на претходно питање — има ли она уопште будућност?

     

    Тагови:
    ЕУ, Момир Булатовић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога