Београд+ 15°C
Ниш+ 13°C
Слушајте Sputnik
    Србија кривац- илустрација

    Шта je то Србија скривила Западу?

    CC0 / Balkan photos
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    91976

    У Западној Србији сам чуо изреку: навалило кô смрт на бабу! Тешко би се другачије могло описати оно што се дешава у односу кључних западних земаља према Србији. Неће да нас оставе на миру. И тако већ четврт века.

    Свеједно какве уступке чинила српска руководства, од Слободана Милошевића па надаље. И, што је још важније, тако ће и наставити. Зато, ако Србија пристане да такозвана Република Косово добије столицу у УН, уследиће нови захтеви. Фронтална борба Запада против Русије има и своју географску димензију: неопходно је да све државе од Балтика до Медитерана буду прикључене НАТО-у.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    Ако Срби неће, претиће им новом дестабилизацијом. У Врањској котлини, Рашкој области, подстицањем радикалних исламистичких група или финансирањем сепаратистичких покрета у Војводини и Тимочкој крајини. Око тога не треба имати никаквих илузија. А ако којим случајем Србија уђе у НАТО, онда ће морати да предводи у борби против Русије. Тако је увек било: они којима се најмање верује иду у прве редове.

    У делу српске политичке и академске заједнице уврежило се мишљење како је такав став узрокован „српским злочинима“, „неразумљивом политиком деведесетих“ или „зато што се увек нађемо на погрешној страни“. Чак и не улазећи у полемику са овим наопаким тезама, може се лако закључити да је такав приступ апсолутно погрешан. Несумњиво, различите српске власти су правиле грешке, што је свакако утицало и да се „Срби лоше котирају“ на Западу, али далеко је од истине како је то најзначајнији узрок актуелних притисака. Западне силе, координирајући своју политику кроз структуре НАТО-а, воде политику континуитета, дугорочно неповољну по стратешке (и поготово — геополитичке) интересе Србије. У корену те политике су идеологија и вредности, на основу којих се и дефинишу геополитичке пројекције.

    Две су ствари послужиле за идеолошко опредељивање и вредносно уоквиравање западне политике према нама. Прва је, како би то дефинисао Семјуел Хантингтон — цивилизацијског карактера.

    Милорад Екмечић је често цитирао немачког историчара Антона Харнака, који је почетком века закључио да је „источнохришћанско православље у културном, филозофском и политичком погледу остало окамењено треће столеће“, те да ће се на Балкану „временом радити на новој граничној линији. То ће бити граница будућности између Истока и Запада. Цели простор који ће након слома турске власти остати православни, биће подвргнут духу Истока и дубљем утицају Запада онемогућен“. Овакви западни погледи на православна друштва никада нису престајали.

    Истина је — у појединим историјским раздобљима нису били доминантни у јавном или политичком дискурсу, али истина је такође да су и тада имали солидну подршку, како међу елитом, тако и међу грађанством. Данас управо присуствујемо реактуализацији оваквих ставова. У фокусу су Руси, много више него Срби, али то не мења суштину изнете тезе.

    За последње две године објављене су три монографије значајних европских аутора, а које указују да је темељно неповерење према источнохришћанским народима (и логично — њиховим државама) историјска константа: на италијанском језику је писао Ђулијето Кјеза (наслов књиге је: Русофобија), на немачком Ханес Хофбауер (Слика непријатеља), а на француском Ги Метан (Русија — Запад: хиљаду година рата). У том контексту, балкански православни народи никада не могу бити прихваћени као равноправни од стране западних држава. Данас они могу бити део западних интеграционих целина, и војних и економских, али само као геоекономска периферија, сиромашнија него остатак континента, и као геостратешки простор важан за окруживање „срца Евроазије“ које контролише Русија. Што у преводу значи, као војна крајина, која треба или да брани Запад од Русије, или послужи Западу за припрему и извођење акција против Русије. То већ зависи од текућег распореда и јачине снага.

    Друга ствар се тиче арогантног (неоимперијалног) приступа западних администрација према малим државама. Пре свега се то односи на САД, делимично и бриселске евробирократе. Данас америчку политику креирају и спроводе људи средње генерације, који су се школовали и професионално заокруживали током периода потпуне америчке доминације у глобалним размерама. Они нису научени да буду тактични као Хенри Кисинџер или опрезни као Џорџ Буш Старији. Они мисле да им је све дозвољено. Исто као што бриселска администрација мисли да боље зна од нас самих шта нам је чинити. У свим областима и са свим политикама, од пољопривреде до Косова. Већ је постало уобичајено да нам држе лекције о „штапу и шаргарепи“. Чак је и део домаћих политичара и јавних делатника прихватио ово поређење, често га понављајући. Ко се дисциплинује помоћу „штапа и шаргарепе“? Магарац!

    Доскорашњи функционер Стејт департмента Брајан Хојт Ји је отишао и корак даље. На његову изјаву ми је скренуо пажњу историчар Александар Раковић. Током Бледског форума септембра 2017. године је, невешто сакривајући како је то чуо од „једног балканског политичара“, споменуо да се „неке земље држе за две гране и да једну неће испустити све док не буду сигурне да је друга максимално чврста“.

    Не треба посебно подвлачити да је овај опис био посвећен Србији, за коју је једна грана ЕУ, а друга — Русија. Питање које треба у овом случају поставити јесте: ко се то држи за две гране? Одговор знају и предшколци: мајмуни! Ма како непријатно звучало, утицајни саговорници са Запада нас посматрају као „магарце“ и „мајмуне“. То се да приметити и површном анализом њихових јавних иступа.

    Однос западне елите према нама је узрокован идеологијом и вредносним обрасцима. Они нас не сматрају равноправним партнерима. Отуда и стални притисци и све чешћи диктати. Без обзира колико нам то тешко пало, са тим се треба помирити. У појединим ситуацијама, ми то можда донекле можемо ублажити, али не и променити. Оно што можемо јесте — развејати опсене и утврдити реалну слику. Тако ће нам бити лакше да препознамо ко су нам пријатељи, а ко непријатељи, где смо прихваћени као саговорници, а где нас упоређују са магарцима и мајмунима. Једном када се то учини лакше је водити сваку политику. Самим тим и одолети сваком притиску.

    Тагови:
    Душан Пророковић, Косово, Запад, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога