Слушајте Sputnik
    Интелигенција

    Политичка арена у Србији: Интелектуалци, где сте!

    © Pixabay
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Марко М. Николић
    72625

    Још од античког периода одговорност интелектуалаца у друштву је кључна за укупне политичке прилике и „производњу пристанка“ у народу, пре свега захваљујући утицају који имају и „тежини речи“ које изговарају.

    Од Сократа, човека који је натеран у смрт јер је другачије деловао од онога како „држава“ налаже, па све до постмодерне, интелектуалци су феномен који постоји од када постоји политичко друштво као такво и човек — „зоон политикон“ (државотворни чинилац).

    Након деведесетих година 20. века, које обележавају ратна разарања, распад СФРЈ и прекид једностраначја (Комунистичке партије Југославије) долази до обнове вишестраначког парламентаризма и слободних избора.

    Доласком западног феномена „ширења демократије“, (значајно подржаваном од стране интелектуалаца), увођењем слободних избора, затим успостављањем нових медија и других демократских тековина у држави, сматрало се да ће доћи до хомогенизације друштва и до постизања минималног консензуса за будућа кључна питања.

    Данас, осамнаест година након тих промена, подељеност на српској политичкој сцени огледа се, између осталог, и кроз три апела: „Апела 100“ — јавне личности које подржавају Сашу Јанковића, „Апела за одбрану Косова и Метохије“ и „Апела 1000+“, утицајних личности који подржавају Српску напредну странку и кроз супротстављене ставове о подизању споменика двојици државника који су својеврсни симболи два периода. Један симбол деведесетих, а други двехиљадитих: Слободану Милошевићу и Зорану Ђинђићу.

    Дефиниција интелектуалца

    Ноам Чомски интелектуалце и њихов модеран концепт рада описује тежњом да се дигну на вишу позицију, ранг „надљуди“ који имају посебна овлашћења, али и повластице. Одговорност интелектуалаца је што има могућност да утиче на широке друштвене масе и тако на уплив у доношење одлука од општег интереса. Кроз историју улога интелектуалаца у друштву није била увек сјајна, често су служили као спрега између доношења одлука моћних кругова, управо због њихове стручности, способности и могућности да изнесу идеју до широких друштвених маса.

    Медији кроз које се оглашавају интелектуалци неодвојиви су од њиховог утицаја, и у Србији, као и у свету, а то су данас претежно масовни медији. У свом делу „Медији, пропаганда и систем“ Чомски масовне медије оптужује да одвраћају пажњу са главних проблема на споредне, као што се, на пример, од америчког јавног мњења тражило да пажњу са сопствених проблема преусмери и тражи кривца на територији Блиског истока.

    У Србији се углавном кроз естраду, скандале, ријалити-програме и бомбастичне вести у „жутој штампи“ прикрива садржај који не одговара структурама на власти. Интелектуалци се осим масовних медија (телевизија са националном фреквенцијом), појављују и у „елитним“ штампаним медијима, јер је то важно место ширења њиховог утицаја. Интелектуалци имају простор да објављују своје текстове, пре свега због утицаја који имају на доносиоце одлука у земљи, политичке кругове, директоре и власнике фирми, али и да би показали сопствену моћ и статус у друштву. Осим анализа, често су интервјуисани управо због личног образовања и свестране информисаности.

    Према Чомском постоје две категорије интелектуалаца: прва — конформистички интелектуалци који подржавају званичне циљеве власти, и друга — вредносно оријентисани интелектуалци, критичари, који су скрајнути са јавне медијске сцене и није им дозвољено појављивање у јавности.

    Српски политички живот на примеру интелектуалаца

    Двехиљадите године Србији су донеле, за разлику од деведесетих, крхак облик демократије и вишестраначја. Земља је ушла у транзицију под утицајем глобализације. Од 2001. до 2017. године имали смо седам парламентарних изборних процеса, док је у последњих десет година, чак пет пута бирана Влада. У том периоду Србија је стекла самосталност званичним отцепљењем Црне Горе од Заједнице Србије и Црне Горе.

    Кроз сав овај период, интелектуалци су чинили део политичких чинилаца у Србији. На примеру интелектуалаца, универзитетских професора, историчара и социолога, може се и приказати подељеност која постоји у елитним круговима еминентних стручњака у српском политичком животу.

    Експонирање мисли пред екранима и у штампи повећава и тежину изговорених речи уважених професора, али и количину субјективности коју уносе у свој рад. Питање је колико се може одржати независност интелектуалца уколико се зна да су активни актери неке од странака и имају и дужност да заступају страначке интересе који често подлежу компромисима и прерачунавањима. Не смемо заборавити да једног интелектуалца пре свега чини независност да искаже своје мисли и упозори јавно мњење на последице одређених одлука.

    Да ли је могуће остати интелектуалац и у исто време „дисидент“ у друштву које захтева константно присуство у медијима? Уколико нисте у медијима и немате утицај, ваше мишљење и ставови су недоступни јавности, што имплицира на губљење статуса јавног (ангажованог) интелектуалца.

    Индоктринација и слобода

    У контексту српског политичког живота долази до подељености друштва и елите око елементарних државних питања. Такви некохерентни ставови могу изазвати пасивност бирача и тенденцију ка све мањој излазности. Својевремено су поједини интелектуалци подржавали политику „белих листића“ и отворено позивали бираче на политичку апстиненцију. Да ли су ти интелектуалци преузели и одговорност за речи и кампање иза којих су тада стајали?!

    Интелектуалци су они који би требало да подстакну грађане да учествују на изборима, износе мишљење на тему општег интереса, доприносе јавној расправи, а не да обесмишљавају и релативизују своје политичке ставове, који би требало да буду утемељени на вредностима, а не на краткорочном личном интересу. Недоследност интелектуалних актера може имати јак утицај на разочараност бирача и претњу да већ при следећем изборном процесу излазност буде мања од „психолошке лествице“ од 50 одсто.

    Сократ је био осуђен на испијање отрова због „тровања омладине“ својим учењем, што је и учинио али не зато што је поштовао државу и судски апарат, већ грађане Атине. Понекад се треба тога сетити и запитати да ли интелектуалци у Србији некада размишљају о одговорности коју имају према грађанима Србије.

    Тагови:
    јавни живот, интелектуалци, одговорност, политика, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога