Слушајте Sputnik
    Ангела Меркел и Доналд Трамп

    Како је Америка понизила Немачку са само две бомбоне

    © AFP 2018 / Brendan Smialowski
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    31071

    Немачка се налази у најдубљој политичкој кризи још од шездесетих година 20. века.

    Испадање немачке фудбалске репрезентације у групној фази Светског првенства представљало је само повод да чувени „Шпигл“ осване са насловом на првој страни: „Фудбал, политика, привреда: била једном једна јака земља“ (Fussbal, Politik, Wirtschaft. Es war einmal ein starkes Land).

    Посматрано из угла већине сиромашних европских држава са источне периферије, такав закључак делује претерано. Међутим, све је већи број коментатора и аналитичара у самој Немачкој који ову тезу аргументовано образлажу.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    У прилог томе се наводе разлози унутрашњег карактера, од „потрошености Ангеле Меркел“, преко пада популарности традиционалних странака, економских тема, демографског проблема, до тога да је немачко друштво подељено око суштинских питања, што је генератор кризе (према последњем истраживању чак 81 одсто грађана Немачке сматра да је друштво подељено, што претходних деценија није био случај).

    Немачка више није што је била. Или што су водећи политичари ове земље мислили да јесте. Један од разлога зашто је тако, не и најбитнији, али свакако важан, јесте и катастрофално спољнополитичко позиционирање.

    Фотографија са самита Г-7 недавно одржаног у Квебеку међу најрепродукованијим је у последње време. Често „слика вреди као хиљаду речи“.

    А на овој је сјајно илустрован текући однос снага у међународној политици. Док са једне стране стола седи Доналд Трамп, прекрштених руку и подсмешљиво посматрајући саговорнике, са друге стране стоје сви остали, предвођени Ангелом Меркел и Емануелом Макроном, видно забринути убеђујући га у нешто.

    Г7 у Канади
    © AP Photo / Jesco Denzel
    Чувена фотографија са Самита Г7 у Канади

    Испоставило се касније: Трамп око кључних ствари није попустио, а место „звезде самита“ обезбедио је са неколико изјава које уопште нису биле координиране са осталима (најупечатљивија је да Русију треба вратити у формат Г-8). А на крају скупа „велике седморке“ још је немачкој канцеларки преко стола бацио две бомбоне уз поруку: „Ево ти Ангела, да не кажеш како ти никада ништа не дајем“.

    Понижавајући гест представља кулминацију спора Вашингтона и Берлина, који се отворио јавним иступима Ричарда Гренела, америчког амбасадора у Немачкој. У интервјуу за (у левичарским круговима проказани) портал „Брајтбарт“, Гренел је поручио како треба „ојачати европске конзервативце који се буде из тихе већине“, алудирајући на одличне изборне резултате десничарских партија у Немачкој, Италији, Мађарској, Аустрији и Пољској.

    Наравно, одмах је уследила лавина реакција, са оштром поруком како се дипломате из САД не смеју мешати у унутрашњу политику. Све је схваћено као подршка опозиционој Алтернативи за Немачку. Званично је затражено образложење од Стејт департмента, а дојучерашњи шеф Социјалдемократске партије и некадашњи председник Европског парламента Мартин Шулц љутито је написао да се амерички амбасадор „понаша као екстремно десничарски колонијални официр.“

    Ипак, најзанимљивије у свему је што се нико у Вашингтону није због свега тога узбудио. Поступили су као и председник Трамп у Квебеку. Портпаролка државног секретара САД је изјавила како „Американци имају слободу говора“, те се и овај случај може тако растумачити.

    Америчка дипломатија данас третира Немачку скоро па као и балканске државе. Немци о својој улози у светској политици имају сасвим другачије мишљење: они би да се у балканским државама понашају као Американци. Отуда и врло проблематичне изјаве низа немачких дипломата о отвореним питањима на Балкану, које дубоко задиру у унутрашњу политику и по свему подсећају на Гренелове иступе.

    За администрацију Доналда Трампа, како слоган каже „Америка је на првом месту“ у сваком погледу и свакој прилици. Све док су остали радили у сагласности са америчким интересима, а међу тим осталима и Немци, могли су ту и тамо мало „глумити Американце“ и понашати се као „колонијални официри“. На Балкану, на пример. Међутим, када су крупни интереси почели да се разилазе, а први случај из новије историје је око погледа на енергетску безбедност Европе, и однос Вашингтона се променио.

    Ангели Меркел је јасно стављено до знања да је она канцеларка „другоразредне земље“, државе која може бити регионални актер, али никада велика сила (у пуном смислу те речи). За Немце је то неприхватљиво, не само зато што се ради о четвртој највећој светској економији, једној од најважнијих академских заједница која доприноси технолошком развоју целог света и систему који поприлично финансира решавање озбиљних међународних проблема (еколошка питања, хуманитарни програми, мировни пројекти итд.), већ и што је немачка култура велика, а историјско искуство јако дуго.

    Ипак, иако ће „место резервисано за Немачку“ изгледати неприхватљиво за готово све кључне институције у Берлину, остаје отворено шта се у том контексту може урадити. Јер Ангела Меркел је исхитреним и крајње несувислим потезима током ескалације украјинске кризе заузимала екстремно антируску позицију спаљујући велики број мостова ка Москви. Зигмар Габријел је упозоравао државе централноисточне Европе да „кинеске инвестиције нису добродошле“ употребљавајући реторику која се није свидела званичном Пекингу.

    Читав низ немачких политичара је само распламсавао хистерију против Тајипа Реџепа Ердогана, проблематизујући односе са Турском до усијања. А поврх свега ту је и „брегзит“ и „комплексна бракоразводна парница“ са Великом Британијом, чије последице ћемо тек моћи да измеримо за пола деценије.

    Немачка је, уместо да ојачава сарадњу са новим (или боље написати старим) центрима моћи у међународној политици, а како би стварала равнотежу снага према америчко-британском (атлантистичком) утицају у западној Евроазији, кренула другим путем, настојећи да у мањој или већој мери прати САД и тако обликује нови однос снага у низу региона.

    У појединим деловима света, као на Блиском истоку на пример, где је покушала са формулисањем своје платформе, сасвим различите и од руско-кинеске и од америчко-британске, потпуно је испала из игре. Данас се испоставља да је то била огромна грешка у спољнополитичком позиционирању.

    За САД Немачка је била и остала „млађи партнер“ или „мањински деоничар“ у осигуравању европске безбедности. За Кину и Русију је могла представљати равноправног саговорника, а о билатералној комуникацији Берлина са Турском да и не говоримо. Ангела Меркел је промашила у одабиру стратешких партнера и сада мора да трпи „бацање бомбона преко стола" и америчког амбасадора као „колонијалног официра“.

    Тагови:
    Доналд Трамп, Ангела Меркел, Немачка, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога