Слушајте Sputnik
    Воз који ће саобраћати на линији Београд — Косовска Митровица

    Расплет почиње: Спрема ли се нови ход по мукама за Србију

    © Tanjug / Тања Валич
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    11462

    „Чим Европљани опазе да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.“ (Фјодор Михајлович Достојевски)

    Шанса да се реализује идеја о „разграничењу“ са косовско-метохијским Албанцима не износи, како то рече генсек председника Републике Никола Селаковић — 5 одсто. Процентуално, та шанса је — 0.1 одсто. Или, у домену статистичке грешке.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    Са једне стране, тешко је уопште назрети шта може бити најмањи заједнички садржалац за договор Београда и Приштине. Под „разграничењем“ се у Београду подразумева „подела Косова“. И то, судећи по изјавама најважнијих носилаца државних функција — асиметрична у сваком погледу. У тај „пакет“ би ушао (крњи, без јужне Митровице и Вучитрна) север Косова, плус неки посебан статус (екстериторијални!?) за 44 локације јужно од Ибра. Тада би, оно што преостане Албанцима, морало да буде „Јужно Косово“, а не „Косово“.

    За Србе и Србију би у таквом расплету ово било од велике психолошке важности због даљег баштињења косовског наслеђа и одржавања културне вертикале. Е сада, када може „Северна Македонија“, зашто не може и „Јужно Косово“? Одговор је, што се Албанаца тиче, једноставан: они под „разграничењем“ подразумевају размену територија!? Нити има референдумске већине међу Србима која би пристала на „размену територија“ (нема је ни за описану поделу, а камоли за нешто мање од тога), нити има референдумске већине међу Албанцима која би пристала на „јужнокосовизацију“ албанских делова Косова и Метохије.

    Уколико било која од две стране попусти, у историју одлази уписана са одредницом „издајничка“. Поред тога, нема спремности ни код западних спонзора „косовске независности“ да се у такав расплет улази. Превише је ту непознатих.

    Са друге стране, Волфганг Петрич нам је одлично оцртао зашто тако нешто неће подржати ни противници „косовске независности“ у међународним односима. Академик Душан Ковачевић се на то надовезао, потпуно несвесно и реагујући нерезонски. О чему се ради? О томе да договор о „разграничењу“ не представља „стављање тачке на питање статуса Косова“, већ само додавање запете, после које следи нови ход по мукама за Републику Србију. 

    У одговору Данијелу Серверу, који се успротивио „промени граница“, Петрич наводи: „Биће, ако уопште буде, мањих, односно козметичких корекција граница, које ће погодити мањи број села у околинама Бујановца и Митровице. То неће променити етнички изглед ниједне од држава, тако да неће ни бити последица на које сте указивали. То је нови реализам на Балкану. Прави проблем су руско-мађарски, неоотомански, заливски и кинески утицаји. То су изазови и за регион и за Европску унију“. Код упућених појединаца са Запада спремност да се „разграничење“ подржи не постоји због некаквог „историјског компромиса Срба и Албанаца“, већ да би се тај „Петричев нови реализам“ искористио за угуравање Србије у НАТО и смањивање маневарског простора Београду за сваки даљи покушај самосталног деловања у међународним односима.

    За ЕУ и Велику Британију, пошто су географски ближи је много више, а за САД нешто мање — проблематично стратегијско зближавање Србије са Русијом и Кином, које се у континуитету одвија од 2006. године, а што нису пореметиле ни промене власти у Београду. Већ је доста писано о томе претходних месеци, после „коначног споразума“ са Приштином, за Београд и неће бити неког претераног избора, осим да се и Србија упути ка НАТО-у и тако прихвати све оно што је на Западу скројено још у јесен 1999. године. То је оно што потпуно неполитички поручује академик Ковачевић: ионако смо у окружењу 40 милиона становника НАТО држава, то је и наше одредиште! „Добитак“ је, како примећује Предраг Васиљевић, очигледан: Ђура ће нам опростити што нас је тукао!

    Због свега овога и жестоке поруке из Москве и Пекинга, упућене пре свега руководству у Београду (мада често срочене тако да се стиче утисак како су намењене Бриселу и Вашингтону), у којима је Резолуција 1244 поменута више пута за последње 4 недеље, него за претходних 4 године. Нити би две сталне чланице СБ УН пристале да после свега испадну смешне и насамарене, нити су спремне да буду угрожене њихове дугорочне инвестиције на Балкану (а које ће, судећи по Петричевом ставу, одмах бити преиспитане, чим се „коначни договор“ потпише, јер се управо тако „смањује утицај“). За Србију би, из више разлога, како (гео)политичких, тако и економских, овакав расплет био раван самоубиству. То је јасно свима.

    Ипак, и поред тога што „разграничење“ нема перспективу, разлога за бригу има. Пре свега због тога што се спор са „екстерног нивоа“ и албанско-српских размирица сели на „интерни ниво“ и српско-српско сукобљавање. Превише је тешких речи пало, непримерених реакција државних функционера је било онолико, односи републичких власти и СПЦ нису били гори још од пада комунизма, а полемике постају све емотивније, па су самим тим и последице непредвидивије.

    Већ сада, расправа која је отворена утиче на колективно самопоуздање, уноси немир и отвара врата за разне мешетаре. Из ње ће српски корпус изаћи ослабљен. А онда, питање је да ли ће моћи заштитити иједан свој интерес, било у Србији или окружењу!?

    У сличној ситуацији, када се пре век и по водила (по нечему слична) расправа у Русији, велики Достојевски није имао никаквих дилема. Морамо поштовати себе и бранити своје, да би нас други поштовали. Ако не поштујемо сами себе и не истакнемо да ћемо бранити своје, други ће нас сматрати за другоразредне.

    А са државама и народима из те категорије нема разговора. Већ само наметања решења. И бескрајног понижавања.

    Тагови:
    Душан Пророковић, Косово, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога