Слушајте Sputnik
    Навијачи Хрватске прослављају победу над Енглеском и пласман у финале

    Крај рата: Концерт Рибље чорбе на Максимиру 29. новембра 2018! Али...

    © Sputnik / Антон Денисов
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    0 1639

    Бранитељско-естрадна игранка која је почела са Бајагом, а наставила се са Фестивалом ојкача, од самог старта нит је била политички, нит поп-културни феномен, већ, пре свега — психијатријски.

    Мада, одавно су „на овим просторима“ и поп култура/естрада, а посебно политика, често и — психијатријски проблеми.

    У свом том политичко-естрадном лудилу које траје још откад смо остали без покојног Маршала, најновији елемент су „удруге бранитеља“ које се у „случају Бајага“ и „случају Фестивала ојкача“ појављују као неко ново Орвелово Министарство истине. Прилагођено садашњем тренутку.

    А да бисмо сагледали садашњи тренутак (и светлу будућност ка којој грабимо) ваљало би се осврнути на новију историју. А „учитељица живота“ нас је досад научила, док је „удруге бранитеља“ нису демантовале, да је питање да ли ће српски музичари свирати у Хрватској или обрнуто — ствар личног избора.

    При чему је случај покојног Оливера Драгојевића, што би рекли бранитељи — најзнаковитији. На овом месту важно је истаћи да Томпсон није музичар/уметник, већ друштвено-патолошка појава, због чега су му у многим државама света забрањени наступи.

    Како било, по престанку ратова за југословенско наслеђе, први који су (после мафијаша) обновили контакте по другим републикама били су уметници, пре свих музичари. Што је и очекивано, јер је у екс-ју државицама толико мало тржиште да је логика капитала натерала уметнике да закопају ратне секире, јер „мора од нечега да се живи“.

    Па се сећамо Јуре Стублића који се пре много година плачним гласом извињавао београдској публици због своје „мрачне прошлости“, односно „ратног ангажмана“, док је публика тражила да отпева „Е мој друже београдски“.

    Имали смо и две велике свирке у Београду „најдомољубнијег хрватског рок бенда“ — Прљавог казалишта које су протекле у, што би се рекло, песми, игри и весељу, изузимајући млак одзив публике на композицију „Мојој мајци (Ружа хрватска)“.

    Да не причамо да се хрватски музичари који су током деведесетих игнорисали државно наметнуто домољубље попут КУД Идијота, Хладног пива или Дарка Рундека, у Србији сматрају — домаћим.

    Ваљало би рећи да су истој у ситуацији били и српски музичари који су од Дејтона до пре неки дан наступали у Хрватској. Укључујући и турбо-народњаке попут Аце Лукаса. А познато је да још увек има припадника „елите“ који турбо-фолк сматрају „Милошевићевим националистичким пројектом“.

    Тако је било и у осталим међурепубличким, екс-ју естрадним игранкама, па је, примера ради, Дино Мерлин, од деведесетих познат као „дворски пјевач“ Алије Изетбеговића, једини успео да три пута заредом напуни Београдску арену. О пријему Индекса у Београду, док су Даворин и Бодо били живи, узалудно је трошити речи.

    Наравно, током нешто више од две деценије обновљеног естрадног братства и јединства, било је ситних провокација поводом наступа музичара из „непријатељских република“, али отказивања и(ли) забране концерата/манифестација није било.

    Нити је требало да их буде, јер одавно је познато и милион пута доказано правило да су уметник и његово дело — два различита појма. Макар док се не умеша Министарство истине, којем би боље било да се колективно подвргне психијатријском вештачењу уместо вођењу културне политике.

    Без обзира на ратне трауме које су бранитељи преживели, довођење једног Бајаге у контекст „српских злочина“ или отказивање Фестивала ојкача, иначе дела хрватске културне баштине, и то зато што манифестацију организује Српско културно друштво у Петрињи, у најмању руку је супротно здравом разуму.

    А такви поступци у држави-чланици ЕУ не само да Хрватску враћају у доба „комунистичког једноумља“, него у још даљу и мрачнију прошлост — од 1941. до 1945. Мада, у духу „ЕУ стандарда“, забране које Србима ударају „удруге бранитеља“ могле би се посматрати и као „јачање цивилног друштва“.

    Да није Бајаге, Хрватска би, без обзира на чланство у ЕУ, била једна држава неразвијене демократије и слабог цивилног друштва чије су главне институције невладине организације. Попут „удруга бранитеља“.

    Тако је Бајага одбранио не само „удруге бранитеља“ већ и занемоћало цивилно друштво у Хрватској.

    С друге, „недемократске“ стране Дунава и Дрине, добро је што у време „цветања цивилног друштва у Хрватској“, на „Бир фесту“ у Београду наступају Аеродром, Лет 3, Лолобриђида… У Србији која још није достигла „ЕУ стандарде“ барем се зна да су уметник и дело два различита појма, и да — (ма) ко (да) пева (у принципу) зло не мисли.

    Добро би било да кад додатно ојача цивилно друштво у Хрватској да се схвати та непобитна чињеница, одавно схваћена у „земљи-кандидату за ЕУ“. Па кад се и у Хрватској почне гледати на естраду као естраду, а не као политику, бићемо много ближи коначном крају рата за југословенско наслеђе.

    А симболични крај тог рата другим средствима могао би бити концерт Рибље чорбе на загребачком Максимиру, и то 29. новембра 2018.

    Тагови:
    ојкаче, удруге бранитеља, хрватски бранитељи, цивилно друштво, Дејтонски споразум, НВО, забрана, Бир фест, Прљаво казалиште, Рибља чорба, Хладно пиво, ЕУ, Аца Лукас, Дарко Рундек, Оливер Драгојевић, Момчило Бајагић Бајага, Бора Ђорђевић, Јосип Броз Тито, Марко Перковић Томпсон, Максимир, СФРЈ, Босна и Херцеговина, Хрватска, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога