Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанцеИлустрација

    Борба против сиромаштва тако што је оно све веће и веће

    © Sputnik / Александар Милачић © Фото : StockSnap
    1 / 2
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    4350

    Обиљежили смо и Свјетски дан борбе против сиромаштва. Достојанствено и без велике помпе. Констатовали смо да је овај регион дао значајан допринос и на овом плану. Нажалост, порасту сиромаштва, а не борби против њега.

    Сиромаштво је све теже и погађа све већи број људи. Оно се види на сваком кораку, осим у државним статистикама. Прецизније, оно се не показује ни у њима, будући да нема званичних података о броју апсолутно и релативно сиромашних грађана. Спорна је, кажу, методологија, која полази од доњег минимума новчаних средстава потребних појединцу да обнови своју радну способност за један дан.

    У Црној Гори је Републички завод за статистику израчунао да је у питању износ од два евра дневно. Чак су се и потрудили да објасне такву рачуницу, али судећи по коментарима разјарене јавности, боље је било да то нису ни покушавали. Елем, у Црној Гори постоји сиромаштво, али колики је број људи у њему заробљен, не зна се, иако се наслућује.

    Момир Булатовић - Без дистанце
    © Sputnik / Александар Милачић

    У Србији такође нема прецизне евиденције. Најповољније прогнозе говоре да око пола милиона људи нема средстава ни да се елементарно прехрани. Чињеница је да око триста хиљада људи дневно користи оброке из 77 активних народних кухиња и да је многима то једини дневни оброк.

    Уједињене нације су 17. октобар прогласиле даном борбе против сиромаштва. Истина, додале су одредницу — и за социјалну инклузију. Онај ко разумије о чему се ту ради, има додатни разлог за оптимизам. То је и позив националним владама да се проблем сиромаштва, које је понижавајуће не само за оне које погађа већ и за сав остали пристојан свијет, јавно размотри и усмјере напори у циљу побољшања стања.

    У прилозима који су пратили овај значајни дан, локални медији су дали простора владиним чиновницима и активистима хуманитарних организација који се свакодневно боре против најгорег вида сиромаштва — насушне глади, голотиње и босотиње, немања струје ни огријева…

    Ови племенити људи, било да су из хуманитарних организација, невладиног сектора, црквених заједница или тек људи добре воље и великог срца, просто су отимали медијски простор у настојању да укажу на озбиљност невоље која је затекла огроман број наших суграђана. Са емоцијама које није било могуће сакрити они моле и преклињу да се више, брже и потпуније помогне све бројнијој армији сиромашних. Многи од њих захтијевају да се мијења систем који производи толике социјалне аномалије.

    Не, не, систем је добар и само треба стрпљења и „координиране акције надлежних министарстава“, изјављивали су представници наших влада. Они су се приказали као ухрањени и пристојно одјевени државни чиновници којима не приличе сличне емоције, већ његују помало уморан израз при прикривању досаде што морају сваке године на овај дан да се бакћу истом темом.

    Владе имају стратегије за борбу против сиромаштва, саопштили су нестрпљивој публици. Владе имају визију која је много обухватнија од народних кухиња и акција помоћи угроженим породицама. Стратегија борбе против сиромаштва је кључни владин документ за акцију на овом пољу. Добро, у Србији је претходној стратегији истекла важност (нова још није утврђена), док је црногорски примјерак добрано захватила паучина. Из таквих стратегија, изводе се конкретни годишњи задаци (сиц!) и формирају тимови на одређеним пројектима. Њихов циљ је, како кажу чланови тих квазидржавних дружина, да се са сиромаштвом боре у разговору са сиромашнима, едукујући их како да сами промијене своје животе.

    Основу таквих борбених стратегија представља увјерење да треба отворити домаће тржиште, привући стране инвестиције, учинити локалну радну снагу конкурентнијом од других и тиме повећати запосленост која је, коначно, једино рјешење у борби против сиромаштва.

    Да би наши радници били конкурентни, треба да им се смање радна и социјална права, укључујући и плате, а повећају радне обавезе и пооштре услови за добијање било ког вида социјалне помоћи. Потребан је, дакле, снажан привредни раст. Онај исти економски феномен који је, свуда и без изузетка у свијету, управо и довео до глобалне експлозије сиромаштва.

    Тако се, без обзира на могуће племените намјере наших влада, проблем сиромаштва намјерава ријешити на начин да ће оно постајати све веће и веће. Док не достигнемо „свијетле примјере“ положаја радника у Италији или Грчкој, чланицама ЕУ — циљу којем толико тежимо.

    Пораст сиромаштва све већег броја људи у свијету је економски законита посљедица либералног капитализма. Човјек је сведен на производни трошак, а економска логика налаже смањење свих врста трошкова. У процесу производње и трговине он може бити лако замијењен, стога ће и све мање бити плаћен. У овом концепту, човјек је једино интересантан као купац и као гласач на политичким изборима. То, донекле, балансира његову иначе безнадежно умањену цијену у економском систему који је модерни капитализам изродио.

    А велика је илузија, у коју превише људи и предуго вјерује, да овај систем нема алтернативу. Галопирајуће сиромаштво и губитак сваке наде у боље сутра који захватају милионе људи на овој планети, неумитно воде ка њој. Ко не вјерује, нека погледа историју људског рода.

    Тагови:
    сиромаштво
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога