Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Хоће ли Америка и Кина кренути путем разума или...

    © Sputnik / Александар Милачић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    0 391

    Самит Г 20 у Аргентини завршен је једним крупним резултатом. Избјегнут је наставак трговинског рата Америке и Кине. Срећом по свјетску економију. Америчку посебно.

    Недавно завршени самит Г 20, групе најразвијенијих свјетских економија у Аргентини, обиљежили су уобичајени детаљи: изјаве (још више говор тијела) његових најмоћнијих учесника, сусрети којих је било или који су били избјегнути и веома мршава завршна декларација.

    Заговорници наставка неолибералне глобализације ламентирали су над закључцима овог скупа, који је у донедавној прошлости одређивао будуће економске токове, а тиме утицао и на судбине милијарди становника планете.

    Неки медији главног тока су чак изразили сумњу да би ово могао бити посљедњи скуп овакве врсте. Или макар посљедњи по досадашњем распореду моћи његових учесника. То су, наравно, искористили као повод да јавност заплаше новим мрачним прогнозама предстојећег привредног и финансијског колапса.

    У центру пажње је ипак остао сусрет и договор предсједника Америке и Кине, којим је избјегнут наставак започетог економског рата, или је макар одложен за неколико мјесеци. Бројни економски аналитичари су рачунали ко колико губи у сценарију наставка сукоба и прогнозирали су побједника. Већина се слаже да би то несумњиво била Кина, а бројеви којима су поткрепљивали своје прогнозе показују да су оне утемељене у реалности.

    Амерички предсједник Доналд Трамп, упркос својој реторичкој чврстини, показао је спремност на значајне уступке у односу на најављену тврду преговарачку позицију. То су неки протумачили као знак слабости америчке стране.

    С друге стране Си Ђинпинг, предсједник Кине, није наступао са позиција онога који може да изгуби мање, па у преговорима заступа тврђе ставове. И када је могао да рачуна да га неко трговинско ограничење не би коштало превише, а да би друга страна засигурно претрпјела значајнију штету, пристајао је на (тренутне) уступке.

    Трговински ратови су врста сукоба између држава у којима нема побједника. У њима сви губе, истина, једни више, а други мање, па се због тога (али увијек условно) једна страна може прогласити побједничком, а друга пораженом.

    Међутим, увијек је укупна количина претрпљене штете већа од тренутног поноса због оствареног „тријумфа“. Стога би разумна политика морала уложити све напоре да до њих не долази. Они би морали бити избјегнути јер пречесто својим током запријете да прерасту у много опаснију, оружану фазу сукоба.

    Други, такође важан аргумент против трговинских ратова свјетских економских џинова, састоји се у чињеници да су их укупни развој свјетске економије и сложено умрежени производно-технолошки и информациони системи учинили немогућим и бесмисленим.

    Данас је постало готово немогуће установити удио неке националне економије у конкретном производу или услузи, као и пратити ток роба преко трећих земаља које би се радо појавиле у улози посредника и, за одговарајући проценат сопствене зараде, „збуниле“ царинске органе држава у трговинском рату. Улогу савремених мултинационалних корпорација не треба ни помињати.

    Однос Кине и Америке је однос сложене међузависности. У посљедњим деценијама њихова сарадња је достигла колосалне размјере. И у друштвеним наукама се користи израз из биологије — мутуализам, који означава интеракцију између јединки различите врсте којом свака повећава своју адаптабилну способност. То је однос у којем обије стране имају корист.

    Размјена нових технологија и трка у иновацијама је једна од највидљивијих посљедица ове сарадње. Американци уживају у квалитетним и јефтиним робама произведеним у Кини, а Кинези изграђују напредно и модерно друштво и на бази технологија створених у Америци.

    Истина, однос снага се у међувремену битно мијењао у корист Кине, што је Америка (у свим својим администрацијама) прихватала са све мање ентузијазма.

    Ваља се надати да је реакција садашњег предсједника Доналда Трампа са најавом сукоба, али и показаном спремношћу за дијалог, на доњој граници досадашњих неспоразума.

    Ако Америка и Кина наставе путем сарадње, уз превазилажење свих постојећих изазова, од тога би сав свијет наставио да црпи корист. У супротном, штета не би била распоређена само између ове двије стране.

    Зато, ваља се надати побједи разума и мира…

    Тагови:
    Америка, Кина, сукоб, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога