Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Како се монтенигренско-дукљански времеплов напрасно покварио

    © Sputnik / Александар Милачић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    11084

    Укупна дукљанско-монтенегринска памет била је на путу да значајно допринесе развоју човјечанства. Измислила је времеплов! Али већ на првом путовању све је пошло по злу.

    Овај научни тим је себи поставио импресиван задатак: вратити се у прошлост и пажљиво исправити грешке својих предака. Добро су проучили и парадокс путовања уназад кроз вријеме и знали су да не смију да мијењају ондашње људе. Јер ако би поништили неке од њих, лако би се могло десити да и сами нестану, будући да су њихови директни потомци.

    Разумљиво је да је главнина научника била из области историје. Величину њиховог прегнућа увећава чињеница да је међу њима био занемарљиво мали број професионалних историчара. Како они нису хтјели, или смјели да се прихвате овако важне мисије, умјесто њих су морали бити ангажовани приучени, али правовјерни повјесничари. Логистику је пружила елита новоформиране Дукљанске академије која је своју ширину одавно доказала пријемом у своје редове чланова који немају формално академско образовање, али су неспорни генији.

    Намјера је била да се, уважавајући поменути парадокс путовања уназад кроз вријеме, изврши корекција закључака Велике народне скупштине српског народа Црне Горе, познатије као Подгоричка скупштина. Умјесто оригиналног текста требало је оставити закључке актуелне Скупштине Црне Горе, у виду декларације под именом „Никад више 1918. година“. Њу би касније открио неки од чланова историјског тима и представио је као загубљени оригинал, што би значило да је претходни текст тек груби (великосрбијански) фалсификат.

    У циљу обезбијеђивања директне путање у историјску прошлост, на вријеме су рашчишћене све могуће препреке. Једном пјеснику који је страни академик и којем је, у не тако давној прошлости, од истих челника Монтенегра додијељена највиша награда за културу, забрањен је улазак у Црну Гору. И живом и мртвом. Непожељна су била и тројица учених људи из Србије од којих један није могао ни да приватно види мајку и посјети родну кућу. Остали који су им слични нису ни покушавали да уђу у Црну Гору, знајући да постоји необјављени списак непожељних.

    Да би ствар била утврђена и са локалне стране, експресно су два посланика „стављена у затвор“, што је родило изузетно снажан ефекат, будући да је тај израз потпуно непознат правној пракси уређених земаља, посебно ако се односи на особе којима Устав гарантује имунитет због политичког и јавног дјеловања.

    У таквом вакууму времеплов је требало да се отисне сто година уназад.

    Сваки епохални научни продор, а овај свакако спада међу најзначајније, мора да има и своју комерцијалну страну. Упућени тврде да финансијерима овог пројекта није било толико стало до исправљања историјских неправди, колико до личне користи. Наиме, било би више него пожељно да се времеплов касније искористи како би се замијениле претходне јавне тврдње и политичка залагања актуелних монтенегрина. Када би народ видио да су се они одувијек залагали за ову „данашњицу“, могли би да рачунају на дужи политички вијек. Посебно би било корисно када би се, овим путем, открио доказ да су њихови прађедови били власници огромног богатства до којег су дошли сабљом отимајући сепете злата од Турака. Више не би имали проблема са доказивањем поријекла своје имовине, нити потребе да је скривају иза туђих имена.

    Технички детаљи функционисања времеплова нису познати. Упућенији тврде да се заснива на употреби искривљених огледала, непоштовању свих досадашњих научних принципа и, посебно важно, на потпуном изостанку стида. Морал је, иначе, пожељна, али и стално недостижна одредница у сваком времену, усљед чега се може користити као тобоган. Сједнеш на њега, али ниси дио њега.

    А онда је све пукло. Нервозни специјални тужилац за организовани криминал је подигао оптужницу због прања новца. Она се односила на једног од првих људи црногорске „плитке државе“. У питању је („свега“) пола милијарде евра који су прешли преко рачуна његових банака, а да држава од тога није наплатила порез.

    Овај се, са правом, наљутио када су му привремено затворене двије банке због тричавих 15 милиона евра. Сам каже да посједује осамдесет милиона поштено зарађених евра, тако да је непотребно да му се сва имовина блокира. Чак и његове личне платне картице. И његове дјеце која се школују у иностранству, иако им тата има приватни универзитет.

    Своје банке, фондове, болнице, хотеле и пословне зграде он је, тврди, стекао радећи легално. Никад није трговао акцизном или илегалном робом, као неки тамо, како их је назвао, „буџетски бизнисмени“. Најавио је да ће, ако му не врате паре, рећи оно што сви у Црној Гори знају: ко су бизнисмени који су милионе стекли у додиру са црногорским буџетом. Саопштиће имена оних који су до својих милиона долазили у директној сразмјери са порастом сиромаштва и биједе огромног броја грађана Црне Горе.

    Када је обрадио и ове информације, главни компјутер дукљанско-монтенегринског времеплова је „зарибао“. Посљедња информација, залеђена на дисплеју, гласила је: „Никад више 2018. година!“.

    И не заборавимо. У свакој шали, па и овој предновогодишњој, увијек има и помало шале.

    Тагови:
    Момир Булатовић, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога