Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Албанке у Приштини

    Хоће ли од Републике Косово остати само — Дрогово

    © Tanjug / Филип Краинчанић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    51734

    Перцепција Албанаца и Косова више није као крајем деведесетих или оних неколико година после НАТО агресије на СРЈ. Они више нису сирота, угрожена заједница, која се херојски бори за права, док их злостављају српска полиција и југословенска војска. Примарне асоцијације на њих данас су појмови: дрога, мафија, проституција, трговина органима.

    „Девета чета“ или у оригиналу „9 рота“. Култни филм Фјодора Бондарчука, проглашен најбољим у 2006. години у Русији. Имајући у виду обим и квалитет годишње продукције, то је у сваком погледу велика ствар. И у том филму сцена, када се групица збуњених војника одваја од чете и дангуби на некој авганистанској ледини. Официр их враћа назад уз речи:

    „Шта се одвајате као да сте Албанци!“

    Бондарчук је тако унео у своје дело један стереотип о Албанцима, широко распрострањен не само на постсовјетском простору већ по целој Европи.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    Издвојени у сопствене кружоке, склони самоизолацији, неподобни за интеграцију, тешко се уклапају у шире окружење. Родбински чврсто повезани, са јасном хијерархијом и језиком који готово нико не разуме. Што је повољан амбијент за организовање криминалних група које се баве свим и свачим.

    У филму Пјера Морела „Отмица“ (Taken) из 2008. године, албанска мафија у Паризу се бави секс-трафикингом, а у остварењу Тода Филипса „Пси рата“ (War dogs, 2016) у Албанију се одлази због шверцовања старе кинеске муниције.

    О албанским криминалцима и њиховим разгранатим пословима све чешће и све више пише европска штампа. Британски таблоиди су вероватно и најупорнији, па се почело и замерати Тонију Блеру што их је толико примио деведесетих година, уз тадашње објашњење да се ради о избеглицама. Данас су те избеглице или њихови потомци једнака претња као и мексички нарко-картел.

    Истраживања јавног мњења у европским државама показују да рђав став немају само у Британији. Колега Наим Рашити недавно је избројао тринаест чланица ЕУ које су званично против визне либерализације за „Републику Косово“.

    Парадоксално или не, тек, исти они који су им стварали „државу“, због тога грубо кршећи међународно право и сопствене одлуке из претходних година и направили политички карамбол у југоисточној Европи, сада им не дозвољавају ни безвизни режим. О уласку у ЕУ тек нема речи.

    Према последњем извештају „ЈуГова“ државолику творевину косовских Албанаца неће нико у свом друштву, против тога је убедљива већина испитаника у свим обухваћеним чланицама ЕУ. Успели су да у том погледу остану иза Србије, иако је слика о Србима као зликовцима темељно креирана и системски понављана током година у свим водећим западним медијима.

    Перцепција Албанаца и Косова више није као крајем деведесетих или оних неколико година после НАТО агресије на СРЈ. Они више нису сирота, угрожена заједница, која се херојски бори за права, док их злостављају српска полиција и југословенска војска. Примарне асоцијације на њих данас су појмови: дрога, мафија, проституција, трговина органима.

    Владимир Палко, некадашњи словачки министар унутрашњих послова, чак је уобичајио да уместо „Косово“, говори „Дрогово“. Криминал, криминал и само криминал.

    Албанце и Косово више нико неће. Нису за одабрано друштво, не може им у томе помоћи ни Емануел Макрон, који је жестоко критикован због довођења Тачија на прославу стогодишњице Великог рата.

    За ових једанаест година, од када су прогласили „независност“, много тога се преокренуло у јавним мњењима западних земаља, реалност је данас сасвим другачија. Притисак јавног мњења неумитно мења и државну политику. Зато се Макрон обрукао у очима већине Француза.

    Ово је важно када потежемо аргумент „реалности“ у расправама о будућности Косова. Очигледно, за један број људи у Србији постоји само једна реалност: Албанци су формирали „државу“, Американци, Британци и Немци их у томе безусловно подржавају и тачка. Шта ту ми можемо, осим да их „признамо“? Свако ко предложи нешто другачије живи у „паралелном универзуму“! Све мимо „независности“ није „реално“.

    Превиђа се да не постоји само једна „реалност“. Велике силе — Русија и Кина, као и важне регионалне силе које играју све значајнију улогу у међународним односима, попут Индије и Бразила, косовску реалност сагледавају другачије него САД и европске земље. Кина и Индија су две најмногољудније државе. У земљама које различито од западних поимају реалност, на Косову живи 4,9 милијарди људи, што су две трећине светске популације. Уз то, мења се и перцепција у делу западне јавности.

    Али, оно што је најважније, јесте да се приликом формирања ставова који се тичу најтежих могућих међуетничких и територијалних спорова, нити смемо, нити можемо водити личним импресијама. Можда је нечији утисак како је само „независност“ реална. Међутим, утисак у том процесу није најбољи савезник. Конфликти се разрешавају на основу уговора, споразума, резолуција и низа нормативних аката, а не на основу појединачних утисака.

    Српско-албански спор траје дуго, потпуно је интернационализован још 1998. године, он је добио значајно шири контекст од билатералног, чак и од регионалног, односи између Београда и Приштине регулисани су и регулишу се бројним документима.

    Када говоримо о косовској реалности, морамо имати у виду то широко и дубоко правно и политичко наслеђе. Наслеђе не из далеке историје и времена Косовског боја, већ оно од пре двадесет, четрнаест или шест година. Косовска реалност се не може сагледавати ван ширег контекста, позивајући се само на то како Албанци неће у Србији да живе и како у томе имају подршку са Запада.

    У целу једначину је неопходно укључити већи број индикатора и анализирати проблем који имамо из различитих углова. И онда у пресецима онога што желимо, што се тиче њихове и наше „већинске воље“, али и воље екстерних актера који су интернационализацијом целог процеса укључени у наш спор, и онога што морамо, а што се тиче правних и политичких оквира који постоје, пронаћи нешто што можемо.

    То се зове компромис. То је реалност.

    Исто као што је реалност да ако једна страна, у овако комплексним околностима, помисли да мора добити све што пожели, заправо гура целокупан спор ка фази поновне проблематизације.

    Вођени утисцима, што сопственим што својих спонзора, Албанци су предложили управо такву платформу. Мада би им било паметније да поступају другачије. Сада од Београда још могу доста добити. Делимично и да легитимизују и легализују своје место у међународним односима.

    Ако то не прихвате, за десет година, понуда ће бити далеко скромнија. Јер, мењаће се реалност. На њихову штету. Када су за само деценију успели да из релативно комотне позиције и са широком „западном подршком“ допадну ту где су данас, може се претпоставити шта ће се у овом филму даље дешавати.

    Од „Републике Косово“ остаће само „Дрогово“. Не само као лајтмотив у популарној култури, већ и као факат у политици.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога