Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    31331
    Пратите нас

    Руски батаљон из састава мировних снага УН у Босни и Херцеговини, запосједањем приштинског аеродрома по окончању НАТО агресије на СРЈ, доказао је да је Русија увијек глобална сила, чак и када је тренутно била урушена економски и политички.

    Филм „Балканска међа“ пуни биоскопске сале у Русији, Србији и државама нашег региона. Захваљујући продуцентском приступу који наликује на холивудски, као и снажној дистрибуцији, реално је очекивати да ће га погледати рекордан број гледалаца. Нарочито оних који су тек били рођени у времену када се одиграо стварни повод који тај руски филм, у режији Андреја Волгина, приказује кроз слободну умјетничку визију.

    У тој ратној драми унутар ауторове слободе, ипак, постоје несумњиве историјске чињенице.

    Чињеница је да је моторизовани батаљон руске армије запосјео аеродром Слатину у Приштини и да је то дубоко повриједило НАТО команду. НАТО је бомбардовао СР Југославију, убијао цивиле, разарао инфраструктуру, тровао земљу, воду и храну… али и доживио коначно понижење у сусрету са јединицама Војске Југославије, које су, непоражене и у беспрекорном војничком поретку, напуштале јужну српску покрајину, препуштајући старање о безбједности становништва Уједињенима нацијама, на основу Резолуције 1244, једногласно донијете у Савјету безбједности.

    Наредне историјске чињенице су у томе да су припадници НАТО бездушне убице, да су вође тзв. „ослободилачке војске Косова“ терористи и киднапери, да Срби воле Русе и да су пред њихова возила свуда, не само у Приштини, бацали цвијеће, као и да Руси воле Србе и помажу им у свакој прилици…

    Чињенице сасвим довољне да тај филм погледа свако ко са пијететом обиљежава и ову, двадесету по реду, годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију.

    Али, независно од филма, заинтересованој јавности још није коначно јасно како је и због чега дошло до догађаја због кога, кажу, умало није избио Трећи свјетски рат.

    Присјећајући се тог времена чујемо да су ондашњи дописници западних медија у паници гледали оклопне транспортере са руском тробојком, питајући се да ли да бјеже или да извјештавају.

    Главнокомандујући НАТО снага, амерички генерал Весли Кларк, сазнавши да су Руси на аеродрому Слатини, наредио је свом потчињеном, британском генералу Мајклу Џексону да пуца и отјера их, на шта је овај узвратио: „Нисам луд да изазовем Трећи свјетски рат“.

    Тим поводом бројни експерти су размјенили аргументе о томе ко је наредио ту руску војну акцију и какав је био њен политички и војни значај.

    Слиједи подсјећање из прве руке.

    Наредбу за покрет руског батаљона је донио онај који то једино може — руски државни и војни врх. Учињено је то на изричиту молбу Слободана Милошевића, предсједника СРЈ.

    Руском батаљону је пружена сва могућа логистичка подршка. Полиција је чистила пут пред њима, гориво су танковали на успутним пумпама (бесплатно), а народ их је частио храном и пићем.

    Војска Југославије је дала пуне гаранције да ће бити раме уз раме са руском јединицом. Наиме, она је усљед своје малобројности и брзине и дужине покрета, била рањива у тренутку преузимања аеродрома. Како су биле очекиване непромишљене реакције НАТО јастребова, у случају да јој је запријетила реална опасност, Војска Југославије би наставила да ратује против НАТО-а и заштитила би руски батаљон.

    Тај потез је имао несумњиви политички значај, али мора се нагласити и његов огромни војнички утицај. Гријеше они аналитичари који истичу да је то било без посебног војног значаја, јер је, управо са војничке тачке гледишта, та одлука била донесена и успјешно спроведена. Да руски батаљон није запосјео аеродром,  НАТО би транспортном авијацијом одмах пребацио своје механизоване оклопне снаге и угрозио повлачење јединица Војске Југославије са Косова и Метохије.

    У тој чињеници лежи основни разлог за наизглед сумануту команду генерала Кларка да се пуца на Русе, јер руски батаљон је онемогућио НАТО план за уништење Војске Југославије. Војске коју НАТО није побиједио, а која га је, поновимо то милион пута, понизила као војничку силу највећу од када је свијета и вијека.

    Када се Војска Југославије успјешно повукла, престала је потреба да руски војници чувају аеродром, па су били повучени као и након сваког другог успјешно обављеног војничког задатка.

    Током НАТО агресије, Русија је на више начина пружала помоћ. И то не само ријечима и дипломатијом, али нека то остане тајна. Никад се не зна шта би НАТО могао убудуће наумити. Можда планира неко ново „милосрђе“, па ове тајне могу бити корисне у таквој, не дај Боже, ситуацији.

    Довољно је да они који професионално брину о миру и безбједности земље знају шта је било у питању. Остали нека вјерују на ријеч. То не би требало да буде тешко, барем не онима који знају да су Срби и Руси браћа по свему, па и по оружју.

    Тагови:
    Момир Булатовић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога