Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    3971
    Пратите нас

    У другом наставку популарног филма о инспектору Торентеу, терористичка ракета је од Марбеље скренута ка Гибралтару, уз јасну симболику (у свакој шали је и пола истине) и одушевљење шпанске публике.

    Хосеп Борељ, шеф шпанске дипломатије, констатовао је да просечни Шпанац „није опседнут темом повратка Гибралтара“, али убедљива већина Шпанаца то питање и даље сматра „отвореним“. Зато је Борељ прогласио велику дипломатску победу.

    Указом Европске уније Гибралтар се сада третира као колонија Велике Британије. Шпанци су на таквој формулацији дуго инсистирали. За Британце, то је и даље прекоморска територија.

    Разлике у одређењу статуса и самим тим односу према Гибралтару су огромне. Колонија је територија под непосредном политичком контролом друге државе, окупирана од стране насељеника те друге државе. Прекоморска територија је део под суверенитетом матичне државе, па становници имају и држављанство те државе.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    Дакле, питање је сада: да ли је Велика Британија колонизовала Гибралтар или је он као прекоморска територија под суверенитетом Уједињеног Краљевства?

    Уколико се ради о колонизацији, онда је дозвољен и процес деколонизације. Уосталом, колонизација је реликт прошлости. Уколико је под суверенитетом Уједињеног Краљевства, онда Велика Британија има пуно право на одбрану свим средствима.

    Напетости између Мадрида и Лондона због тог спора трају већ дуже од три века и не тичу се само далеке историје. Пуних 16 година, од 1969. до 1985. године, копнена граница била је затворена. До Гибралтара се могло само бродом или авионом. Током 2013. године избио је спор због пловљења територијалним водама, па је Шпанија реаговала успостављањем мере „стриктне контроле границе“, што је у пракси значило враћање отежаног режима прелазака.

    Одмах после референдума о „брегзиту“ Влада Шпаније је Комисији УН за деколонизацију поднела предлог о „подељеном суверенитету“, позивајући се на своје право да јој територија у перспективи буде враћена. Гувернер Гибралтара је тада поручио Шпанцима да „своју руку никада неће ставити на њихову стену“. Име те стене, високе 462 метра, која се уздиже изнад мореуза заправо потиче од арапског Jebel Tariq — Тариково брдо, што се у једној верзији почело изговарати „Џебелтар“. На енглеском затим „Џибралтар“, на словенским језицима са почетним г. Тарик ибн Зијад бејаше маварски војсковођа, искрцао се на том месту 711. године и отуда је започео освајање Шпаније. Муслимански владари су држали то утврђење све до 1462. године, седам и по векова.

    Гибралтарском гувернеру стигао је одговор шпанског министра спољних послова: „Нећемо стављати руку, већ побости заставу на стену!“. Шпанија вешто користи „брегзит“ да ојача своју позицију у решавању тог питања. Са једне стране, преко „подељеног суверенитета“ они Гибралтару нуде да односи са ЕУ после изласка Велике Британије практично остану непромењени. Гибралтар ће бити третиран као део ЕУ, али независно од Велике Британије, у формалном смислу постаће „трећа страна“, па онда више не може бити и прекоморска територија Уједињеног краљевства.

    Са друге стране, уколико тај „шпиц“ Пиринејског полуострва остане британска прекоморска територија следе сви проблеми које са собом доноси режим успостављања „тврде границе“. Самим тим и бројне дневне тешкоће како за грађане Гибралтара, уз драстично поскупљење производа и услуга, тако и за њихову привреду. 

    Истовремено, Британци се позивају на одредбе Утрeхтског споразума из 1713. године, када им је територија предата на управљање. А да све буде комплексније, на референдуму одржаном новембра 2002. године 99 одсто изашлих је гласало за останак под суверенитетом Уједињеног краљевства, а излазност је износила невероватних 90 одсто. Само 187 становника Гибралтара гласало је за подељени суверенитет између Британије и Шпаније.

    У енциклопедијским изворима наводи се да су Гибралтарци настали мешањем Андалужана, Португалаца, Ђеновљана и Малтежана, а уз досељене Енглезе и нешто имиграната из европских држава, то је етничка структура популације од око 32.000 становника. Гибралтар је просторно мало већи од београдске општине Стари град. Отприлике је као Дорћол са Варош капијом, Калемегданом, Савамалом и Теразијама. Од Старог града има за трећину мању популацију.

    Међутим, његов стратегијски значај сасвим је непропорционалан величини територије. Гибралтарски мореуз спаја Атлантик са Медитераном, био је и остао један од најважнијих пловних путева на светској трговачкој мапи. Британски стратези још давно су схватили да контролом мореуза могу управљати међународном трговином, самим тим и светском економијом. За Шпанију је то било и остало питање националне безбедности, у условима велике мигрантске кризе све значајније. Саставни део Шпаније су и аутономни градови Сеута и Мелиља, који се налазе на афричком континенту, са јужне стране Гибралтарског мореуза (укупне површине 48 квадратних километара и са око 140.000 становника). Још један разлог за инсистирање на суверенитетним правима над Гибралтаром.

    За сада нема наговештаја да ће Британци дозволити било какву „поделу суверенитета“. Таквих назнака није било ни претходних деценија. Назире се нова криза, која може подсећати на дешавања током седамдесетих година ХХ века. Решења нема. Упркос томе што су и Велика Британија и Шпанија заједно у НАТО-у, формално су и даље заједно у ЕУ, никоме не пада напамет да одустане од своје позиције.

    Шпанци траже да се територија деколонизује, иако локално становништво не жели да се врати под суверенитет шпанске круне.

    Британци се позивају на документ стар три века, уз ослањање на војну и политичку моћ која им је у рукама.

    На Гибралтару је смештена британска војна база, са луком и аеродромом. Ниједна од две земље не жели да се одрекне права на територију. Што је дијаметрално супротно ономе што НАТО и ЕУ препоручују нама.

    Ми би требало да се одрекнемо Косова! Ем већина тамошњег становништва неће да живи у Србији, ем је Резолуција 1244 застарела, ем „Срби неће да ратују за Косово“, ем је демоде говорити о територијама када ће и Срби и Албанци заједно живети у ЕУ. Можда ће заједно и у НАТО.

    Они своје не дају, таман и када је величине „проширеног Дорћола“. Наше багателишу, и поред тога што се ради о колевци културе, духовности, народотворности и државотворности. Ваљда зато што нама желе добро, а себи лоше. Они су „глупи“, па се воде једним принципима када је у питању њихово, нама саветују да испаднемо „паметни“ и одрекнемо се свога.

    Када расправљамо о Косову, гибралтарско питање треба имати у виду. То је одличан илустративни пример како су за државе, велике и моћне, важне територије, макар и оне просторно мале. Како се зарад уласка у ЕУ са територијом не може и не сме трговати. Плус, да нам проблем неће решити ни Брисел, ни било ко други. И још, да се морамо наоружати стрпљењем и бити упорни.

    Територијални спорови су најтежи облици неспоразумевања међу државама. Тако је увек у историји било, тако ће и остати.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога