Слушајте Sputnik
    Америчка војска у Персијском заливу

    После рата у који улази Америка, више ништа неће бити исто

    © AP Photo / Mass Communication Specialist 3rd Class Amber Smalley
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    22283

    Лудило. Само тако се може описати опсежна кампања у Вашингтону уперена против Ирана. За разлику од претходних, циљ актуелне јесте војна интервенција. Рат! И то не било какав рат. Већ рат који ће променити слику света. После овог рата више ништа неће бити исто.

    „Неко на Западу сматра да срамоту може опрати само нови победнички рат.“

    Сергеј Караганов

    Заинтересованост САД за Иран повећава се током Другог светског рата. Вашингтон је помогао Ирану 1946. године да поврати контролу над Аутономном Републиком Азербејџан (Персијски Азербејџан) и Курдском Републиком Махабад. Под притиском Трумана, Стаљин је пристао на повлачење војних снага из тих области.

    Седам година касније ЦИА је организовала државни удар и у операцији „Ајакс“ свргла владу Мохамеда Мосадека, замењујући је апсолутистичким режимом Резе Пахлавија. Из два разлога: први се тицао приступа нафтним пољима (чувена Англо-иранска нафтна компанија), а други геополитичког окруживања Совјетског Савеза са југа. И то је трајало до 1979. године, до избијања Исламске револуције и повратка Хомеинија.

    Од тада је Иран означен као „љути непријатељ САД“, „стратешка претња“, како рече Доналд Трамп, Иранци су „фанатични и опасни“. Већ четири деценије Техеран је под неким видом америчких санкција, а САД нису пропуштале прилику да подрже сваког регионалног актера који је улазио у конфронтацију са Ираном. Тако им је савезник постао и Садам Хусеин почетком осамдесетих. После се одметнуо, па су га обесили четврт века касније. Међутим, иако је криза у односима трајала, мало коме је у САД падало напамет да решење потражи у рату.

    У том контексту ствари се мењају од 2010. године и доношења нове „Стратегијске концепције НАТО-а 2020“.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    Америчке снаге су већ лоциране у Ираку и Авганистану, Турска у том тренутку представља стабилног савезника, а рачуна се на подршку Израела и Саудијске Арабије. Почиње „дављење Ирана“.

    Ипак, испоставило се да је Иран крупан, превелик залогај. Рад са иранском дијаспором, финансирање опозиције, подизање паравојске у Балуџистану, покушаји организације „техеранског пролећа“ и свргавања са власти иранских савезника, попут Башара Асада — завршавају се неуспехом. Иранске институције се показују чвршћим него што је процењено, а противљење Кине, Русије и ЕУ новој дестабилизацији на Блиском истоку постаје све израженије.

    Зато је Обама био принуђен да „спусти лопту“ и учествује у преговорима „Иран — 5 плус 1“, који су резултирали споразумом из јула 2015. И који је данас фактички „мртав“. Заправо, САД никада нису показале суштинску заинтересованост да буде у потпуности примењен.

    Без примене споразума, нема ни решења политичким путем. Остаје друга опција — рат!

    Пратећи дешавања од пролећа прошле године до сада, рекло би се да САД спремају рат. Сличности са „косовским сценаријем“ су огромне. Најпре је Техеран једнострано оптужен за непоштовање споразума, а затим су испостављени немогући услови. Мајк Помпео је затражио потпуно обустављање нуклеарног програма (престанак обогаћивања уранијума, обавезивање да неће производити плутонијум, моментално гашење реактора за тешку воду), отварање свих војних база за инспекције, престанак развоја ракетних система и беспоговорно заустављање сваке подршке савезницима у региону (Башар Асад у Сирији, шиитске организације у Ираку, Хезболах у Либану, Хути у Јемену, Хамас у Палестини).

    Захтева се одрицање од аспирације да Иран икада више буде регионална сила. Намењена му је улога „мале државе“. Са свим последицама које такав статус доноси. Ирански шеф дипломатије је кратко одговорио: „Иранци су миленијумима одолевали, а сви агресори су нестали. Покушајте са поштовањем — то успева.“ Да је било жеље за поштовањем, не би било „Помпеовог ултиматума“.

    Завршница се управо одиграва: размештају се војне снаге у Персијском заливу, тамо је носач авиона „Абрахам Линколн“, тамо су стратешки бомбардери Б-52, сваки дан се шаљу запаљиве поруке. Чека се само повод. Неки „заливски Рачак“. И онда — настаје лудило!

    Оптимистични амерички коментатори, осведочени лобисти војно-индустријског комплекса и нафташких корпорација кажу да лудила неће бити. Фронтално бомбардовање (500 ракета већ прве вечери), плус ослањање на израелске и саудијске снаге и Иран ће бити паралисан после неколико дана. По обичају, свесно се занемарују три ствари.

    Прво, нико у свету неће седети скрштених руку. Рат против Ирана има потенцијал да прерасте у сукоб глобалних размера. Кина је највећи увозник иранске нафте, за Русију је дестабилизација „централноазијског меког трбуха“ ноћна мора, Индија стрепи од секундарних последица у Пакистану, Турска од трошкова још једног рата на граници, Европа од милиона избеглица који ће нахрупити, а цео свет од повећавања цена енергената.

    То је јасно већини, САД неће пратити у овоме ни озбиљнији савезници из НАТО-а. Уосталом, Шпанија је већ повукла фрегату која је била део америчке борбене ударне групе. Уз Вашингтон ће остати Албанија, Црна Гора и још понеко.

    Друго, Иран ће се бранити свим средствима, укључујући и инструментализацију савезника у региону, од Јемена, преко Ирака, до Либана. Запалиће цео Блиски исток.

    Треће, ако САД желе победу, онда морају окупирати Иран. То наглашава Патрик Бјукенен: „Ако бисмо желели да у Техерану наметнемо режим који би нам више одговарао, морали бисмо то да учинимо на исти начин као што смо учинили са Немачком и Јапаном након 1945. године или са Ираком 2003.“

    Американци за тако нешто нису способни. Са једне стране, за то им недостају и савезници, и новац, и политичка подршка. Са друге стране, Иранци ће пружити невероватан отпор.

    Још је давно писао легендарни Омар Хајам:

    Пет-шест зликоваца опсењују масе,

    И с четом кењаца држе је уза се.

    Ти свог посла гледај  нека уживају,

    Као што ужива за коритом  прасе.

    Пружање отпора насилницима је део традиције, неприхватљиво је „уживати за коритом“ док те нападају: човек се не може руководити „прасећом логиком“.

    Када су питали Абаса Кијаростамија зашто није побегао из Ирана 1979. године, одговорио је:

    „Када узмете дрво које је укорењено у земљи и пребаците га са једног места на друго, дрво више неће доносити плодове. А и ако се то догоди, плод неће бити онолико добар колико је био на свом изворном месту. Ово је правило природе. Мислим да бих, да сам напустио своју земљу, био исти као и дрво.“

    Овај приступ је касније преточио у неколико дијалога у „Укусу трешања“, за који је добио „Златну палму“. То је филозофија Иранаца, дубоко укорењена у персијској култури. Америчка пешадија се неће сукобити са иранском војском, већ са мотивисаним иранским народом. Такав рат би могао да траје годинама, са несагледивим последицама.

    Пре свега за саме Сједињене Државе, које би из целе приче изашле као тешки губитници. Али током година рата, који би најпре захватио Блиски исток, а затим могуће и западну Евроазију, изгубио би цео свет. То би се одразило на светску економију, утицало на сваког појединца, покренуло нове избегличке колоне, отворило бројне замрзнуте конфликте, уз стравична материјална разарања и губитке бројних живота.

    Сви ћемо постати таоци америчког лудила. Или тачније — лудила центара моћи окупљених око америчког војно-индустријског комплекса и нафташких корпорација. И оног дела политичке елите који мисли да се досадашњи порази могу анулирати само новим великим победничким „ратом“.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога