Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Момир БулатовићЕвропа, илустрација

    Од џина до патуљка: Европски кошмар се наставља

    © Sputnik / Дејан Симић © Pixabay
    1 / 2
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1910
    Пратите нас

    Резултате нетом одржаних избора за Европски парламент свака ће страна протумачити у складу са својим (политичким) потребама. Једно је, ипак, готово извјесно — послије њих, Европска унија ће упловити у још дубљу политичку хибернацију, уз неизвјесност да ли ће се и каква пробудити.

    Изборне кампање увијек носе посебну драж људима који се политиком баве као професијом. Добро, пожалиће се они да им је било напорно, да су много мислили и причали о народном добру, али им се увијек на лицима омакне самозадовољство што су пред камерама и пажњом окупљених људи.

    Подразумијева се, мада није политички коректно рећи, да је смисао задовољства садржан и у добро плаћеним пословима о чијој ће расподјели одлучивати. Ипак, посебност политичког изборног процеса је могућност самооцјењивања, која је доста ријетка у другим занимањима.

    Политички лидери странака или коалиција и након објављивања резултата гласања, могу да прогласе „побједу“ иако су остварили мању подршку неголи конкуренти, или они сами у претходном циклусу.

    Исто важи и за „губитнике“ избора који могу, захваљујући свом „коалиционом капацитету“ да одређују будућу власт иако су их бирачи сврстали у мањинске позиције. То се дешава у оним драматичним данима, који се често протегну у мјесеце, када се воде преговори о саставу нових влада.

    У опредјељивању ко ће са ким, а нипошто неће са неким другим, све пршти од великих ријечи од којих је најкрупнија — принцип, политички или морални. Сва савремена искуства, нажалост, показују да се иза таквих ријечи по правилу крије обична политичка „трговина коњима“, што ће рећи да се једна крупна ствар мијења за неку другу, такође велику.

    По правилима ЕУ, након избора новог парламента слиједи вријеме у ком се воде преговори о саставу нове европске владе (Комисије). Значи, наредних мјесеци ће се ЕУ бавити сама собом што ће неминовно утицати на њену способност да се позиционира у односу на захуктале промјене односа снага у свијету.

    Готово је невјероватно очекивати да ће САД, Кина, Русија, Индија, Иран… или било који други актер на међународној политичкој сцени (укључујући и мале државе) стрпљиво сачекати међупартијску погодбу о томе ко ће замијенити Жан-Клода Јункера или Федерику Могерини на високим функцијама бриселске администрације, да би онда чуо и уважио њихове гласове.

    Истина, ЕУ се више од деценије налази у стању „политичке хибернације“, сну у ком се кошмарно мијењају слике економске моћи (џин) и политичке немоћи (патуљак). Једна од најљепших и најплеменитијих идеја у историји цивилизације — братство и једнакоправност европских народа, довела је до стварања Европске уније. Али, својим функционисањем и оствареним резултатима, та иста ЕУ је посвађала и подијелила европске народе.

    Из Брисела или које друге доминантне европске престонице никада није смислено одговорено на једноставно питање. Зашто је један од најбогатијих региона у свијету показао потпуну неспособност да ријеши дужничку кризу у једној од својих најмањих држава-чланица (Грчкој), насталу током свјетског финансијског слома из 2008. године и како је ЕУ изгубила контролу и запријетила да уништи глобалну економију?

    Забринутост за сопствени комфор и богатство подијелила је уједињену Европу, посвађала народе и државе и остављала све мање простора за оно што је било најпотребније — елементарни разум. Евро, јединствена европска валута, представљен је као највеће достигнуће ЕУ иако је управо он, захваљујући својој основној конструкционој грешци, био праузрок свих наредних економских невоља и подијела.

    Суочена са свјетском кризом, бриселска елита, нескривено убијеђена легалним лобирањем у корист мегабанака и корпорација, одлучила је да спасава крупни капитал, укидајући бројна социјална права везана уз државу благостања, на чијим темељима и вриједностима је и сама била формирана. Иако то никада није било званично објављено, то је био крај Европске уније, барем у смислу њених основних циљева и начела. Грађани Европе, који нису ни затуцани ни острашћени, осјетили су да је било вријеме за побуну. Европу је тада захватио талас штрајкова и протеста који су се преливали и прихрањивали преко државних граница, чинећи ЕУ и на тај (нежељени) начин јединственом.

    Немајући ниједан ваљан аргумент у односу на захтјеве незадовољника, ЕУ се латила аргумента страха. Да, признали да су да је стање лоше, да се мора имати стрпљења и истрпјети штедња али, поента је била у томе — све је то ништа у односу на могућност нестанка саме Европске уније. Одбрана постојеће организације и праксе ЕУ је проглашена врхунским циљем, а сви који су га нападали проглашени су фашистима или, блаже, популистима.

    У теорији политике је аргумент (ширења) страха недозвољено средство. Но, будући да је изванредно ефикасно, његова практична примјена је честа. У случају избора за Европски парламент, његова корист је показана кроз број гласова који су добиле традиционалне владајуће европске партије.

    С друге стране, гласови који су повјерени странкама које се залажу за „другачију“ и „праведнију“ ЕУ, а којих је било изненађујуће много, доказ су да све већи број Европљана постаје имун на застрашивање и жељан да се друштво гради на принципима социјалне правде.

    Суштина проблема ЕУ није у постојању ова два гледишта, већ у њиховој распрострањености по бројности, а посебно по државама-чланицама. ЕУ има спор и неефикасан систем одлучивања. Американци с разлогом тврде да је ЕУ „састављена из превише покретних дијелова“ да би формирала чврсту структуру.

    Послије ових избора, реално је очекивати да ће ЕУ постати још компликованија творевина. Под условом да је то уопште више могуће.

    Тагови:
    Момир Булатовић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога