Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић: Тешко је остварити сарадњу и измакнути се од долара, када је сваки компјутер сваке банке калибриран на долар

    Чега се морамо сјетити кад нам са Запада кажу да раде нешто „ради нашег добра“

    © Sputnik / Дејан Симић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2890
    Пратите нас

    Обиљежили смо и ову, двадесету годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију. Протекло је 78 дана болних, али и поносних сјећања. Није било лако поновно проживљавање тако тешких успомена, као што је било неподношљиво живјети у ужасу њихових непосредних дешавања.

    Двадесет година је лијепо парче времена. У животу појединца је довољно да се остваре (или сруше) неки планови, а у постојању државне заједнице оно означава могућу смјену генерација и ново трасирање будућности.

    Под насловом „Србија памти“ редакција Спутњика на српском језику уложила је напоре да од заборава отргне бројне епизоде из времена НАТО агресије, времена када је једна мала и мирољубива земља била бездушно убијана, разарана и трована. И то под чудовишно болним називом — „Милосрдни анђео“.

    Било је дивно посматрати те младе људе који у времену ових злочиначких дешавања нису били у прилици да схвате сав њихов ужас и посљедице, како успијевају да сликом и ријечима дочарају те зле ратне прилике. Заслужили су, стога, сваку похвалу и могу да буду задовољни јер нису одрадили само обичан новинарски задатак.

    Истине ради, нису они били једини. У данима ових поносних и тешких сјећања били смо у прилици да погледамо игране и играно-документарне филмове и чујемо живу ријеч непосредних учесника у борбеним дејствима. Бројни су медији дали допринос незабораву на ток и посљедице злочина који је над нама извршио НАТО.

    Имали смо тако прилике да поново чујемо ријечи бораца који су бранили нашу државу, њихових ратних команданата, али и успомене обичних људи који су били свака врста „колатералне штете“ милосрдних убица.

    Ако би се занемариле слике које и дан-данас изазивају сузе, основна црта свих ових казивања је унутрашњи мир који саговорници испољавају.

    Чак и када причају о смрти својих сабораца, преживљавању сопствених рањавања или рушењима свега око њих, они то говоре са задивљујућим миром. Јер, као да је у питању била нека врста судбине. Десило се нешто што сами нису жељели, али су били наредни да се злу супротставе свим својим снагама.

    Чак и када је непријатељ био вишеструко бројнији и моћнији, а сâм отпор изгледао бесмислен.

    Чак и када су њихови поступци касније бивали омаловажавани, а они сами трпјели незаслужене увреде и понижења.

    Чак и када им држава, за чију су слободу ризиковали своје животе и здравље, није пружила тражену помоћ у лијечењу или свакодневном животу, каквих је случајева (на нашу општу срамоту) било и превише свих ових година. 

    Што се тиче наших „пријатеља“ са Запада, оних који су нас „пријатељски“ и милосрдно убијали, ни након двије деценије нема ништа ново. Још нисмо дочекали право извињење због злочина који су починили, јер са њихове стране и даље не постоји признање о сопственој грешци и кривици.

    Надамо се да ће нека нова генерација њихових политичара смоћи памети да учини тај нужни искорак и омогући почетак трајнијег помирења. До тада нам остаје важан наук, а то је да не вјерујемо ниједној њиховој намјери, ма у какве обланде биле увијене. Када Берлин, Париз или Лондон причају о стварима које се предузимају „ради нашег добра“, ваља се присјетити звука сирена које означавају опасност од напада из ваздуха.

    Званични Београд је обиљежавању ове годишњице посветио пуну пажњу. Чини се да је актуелни државни врх, без обзира не реторику коју налаже политичка реалност, у пуној мјери постао свјестан свих наука које нам је донијела НАТО агресија. Симболички, то је на најбољи начин исказано на војној паради, заједничким ешалоном ветерана и кадета Војске Србије. Тиме је и формално затворен дио наше мрачне непосредне историје, настале послије државног пуча из октобра 2000. године, чије су прве, а крајње непотребне жртве, били најистакнутији војни команданти Војске Југославије, док је читав ланац њихових сарадника био деградиран и експресно пензионисан.

    С друге стране, официјелна Подгорица се правила као да се ништа није десило и тиме поново дала за право једном млађаном невладином активисти, који је у Женеви своју Црну Гору представио као државу која је бомбардовала саму себе. Алудирао је на одлуку власти да Монтенегро учлани у НАТО, не питајући свој народ за мишљење, јер су знали да је оно супротно налогу који су морали да остваре.

    Бројни докази иду у прилог тврдњама да тада започета НАТО агресија траје до данашњих дана. Истина (и на срећу), попримила је мирољубивију форму, али јој је суштина остала убитачна по националне и државне интересе нашег народа. Стога, у тешкој и свакодневној борби за национални опстанак и јединство државне територије обиљежавање догађаја из прошлости, као и њихово пуно и истинито тумачење, имају посебну вриједност.

    Ране од НАТО агресије су дубоке, живе и болне. Ријечи и записе оних који о свему свједоче из прве руке ваља стога слушати са посебном пажњом. И научити из њих све што је неопходно за народни опстанак и развој.

    Вријеме лети. Ускоро ћемо обиљежити четврт вијека од НАТО агресије.

    Тагови:
    НАТО
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога