Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Мањине - илустарција

    Кад Хрвати примају Украјинце, зашто Србија не би отворила врата Русима

    CC0 / Balkans photos
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    32455
    Пратите нас

    Причу је покренуо професор Стјепан Штерц, један од водећих хрватских демографа. Пре три године је указао да ће број украјинских емиграната рапидно да расте, те да би због тога хрватске власти морале осмислити мере које би подстакле њихово усељавање.

    Иначе, украјинским печалбарима Хрватска није интересантна — тек је у трећем кругу занимљивих одредишта. У првом кругу су западноевропске земље, пре свих Немачка, затим у другом кругу су Пољска, Чешка и донекле Словачка.

    Два милиона Украјинаца у Пољској

    Пољаци су широм отворили врата за Украјинце — у последње две године поделили су им преко 900.000 боравишних дозвола. То је и један од аргумената који званичници из Варшаве потежу када се отвори питање немачко-француских планова за збрињавање блискоисточних избеглица. Зашто да Пољаци примају Сиријце и Ирачане, када су прво одредиште за Украјинце? Министарка Беата Кемпа је проценила да број грађана Украјине на територији Пољске вероватно прелази 2 милиона. Рачунајући ту и оне који раде на црно, или су свој статус регулисали на неки други начин, заобилазећи конзулате.

    Иначе, поред амбасаде у Кијеву, у оквиру које ради припадајуће конзуларно одељење, Пољска има још чак пет генералних конзулата у Украјини: у Лавову, Луцку, Харкову, Виници и Одеси. Пре почетка грађанског рата радила су још два, у Доњецку и Севастопољу на Криму.

    Озбиљна држава, која је у функцију вођења активне популационе политике ставила целокупан институционални систем, укључујући и дипломатско-конзуларну мрежу. Украјинци, посебно становништво из западног дела земље, из Лавова, Винице и Луцка, које је културолошки, а у одређеној мери и религијски (неки би рекли и цивилизацијски) ближе Пољацима, за сада је добро дочекано у Лублину, Варшави и Жешову.

    Пољска се од уласка у ЕУ, па све до 2011. године, такође борила са галопирајућим одливом млађег становништва. Државни завод за статистику изнео је податак о 2,3 милиона емиграната, захваљујући којима се раширила позната прича о пољском водоинсталатеру у Лондону. Новинари су били нешто песимистичнији, писали су о близу 3 милиона. Процене су да се вратила тек једна десетина, па се сада интеграцијом Украјинаца покушава испословати својеврсна „популациона компензација“. Иначе, у појединим деловима земље не би имао ко да ради, нити да троши и плаћа порезе. То је и питање националне безбедности, али и одрживости економског система.

    Чешка се угледала

    Одмах за Пољском, сличну стратегију установила је и Чешка. Тренутно је у тој земљи око 150.000 украјинских емиграната, а конзуларна мрежа, поред генералног конзулата у Лавову, обухвата још и визна одељења у Одеси, Харкову, Ужгороду, Ивано-Франковску и Дњепропетровску (однедавно је званично име овог града промењено у Дњипро, или Дњепар).

    Пут у неизвесност или сигурну будућност?

    Незапосленост у Чешкој је традиционално ниска, креће се од 2 до 3 одсто, али се последњих година јавља проблем у пограничним крајевима, пошто се радници из ове земље све чешће запошљавају у Немачкој и Аустрији. Отуда и појава дефицита радне снаге у секторима грађевине, пољопривреде и здравствене заштите. Украјинци су вредан народ, сличних навика и темперамента, а нови словенски језик релативно лако уче, па се брзо адаптирају.

    Црне прогнозе у Хрватској

    Хрвати сада покушавају да надокнаде изгубљено. Као и остале државе југоисточне Европе, и Хрватска „губи“ народ. Медији су препуни драматичних обавештења како „дневно одлази 200 људи“, али и још горих прогноза. У последњој је цитирана пројекција ММФ-а — како се заустављање масовних миграција ка западној Европи може очекивати тек око 2035. године. Према представљеном моделу, исељавање узроковано „економским мотивима“ престаје када држава достигне 80 одсто од просека развоја ЕУ. До тада, уз овакву стопу исељавања, Хрватска би могла остати и без милион радно способних становника.

    У првој половини 2018. године министар рада Владе Хрватске зато је потписао са тадашњим украјинским премијером Владимиром Гројсманом меморандум о сарадњи, који подразумева и повезивање Завода за запошљавање две земље, чиме су отворена врата за пријем радне снаге из Украјине.

    Пленковићева „визија“

    Средства јавног информисања у Кијеву овом догађају су дала запажен простор, можда и непропорционално велики у односу на његов значај. Томе доприноси и креирана слика о „украјинско-хрватском братству“, коју брижљиво негују и поједини високи званичници. Премијер Андреј Пленковић недавно је присуствовао отварању почасног конзулата Украјине у Сплиту, а свој говор је завршио поздравом: „Слава Украјини“.

    Пре тога, током официјелне посете Гројсмана Загребу, Пленковић је бриљирао истакавши: „Хрватска је била жртва великосрпске агресије деведесетих година, имала је окупирана подручја и угрожен територијални интегритет, али и искуство мирне реинтеграције, па стога у овој актуелној ситуацији у којој се налази Украјина, са привремено окупираним подручјима Доњецка и Луганска и илегалном анексијом Крима, жели помоћи Украјини да мирно интегрише своје територије у уставноправни поредак“.

    Том приликом је основана радна група, у рангу државних секретара и помоћника министара, са циљем да се „Украјини понуди каталог мера које је Хрватска спровела у мирној реинтеграцији својих територија“. Штета што Пленковић није био на челу хрватске Владе 2008. године, могао је и Београду понудити „каталог мера“ за реинтеграцију Косова и Метохије!

    Шалу на страну, у Пленковићевом ставу види се и политичка димензија целог покушаја, која мање везе има са питањем одрживости економског система, привредним растом и бројем „пореских глава“, а више са перцепцијом претњи националној безбедности. Паралела повучена између „великосрпске агресије“ и „илегалне руске анексије“ јасна је порука да Хрвати и Украјинци имају заједничке непријатеље. Срби су са Русима, то је „историјски исток“, а Загреб и Кијев стоје на бранику одбране „цивилизацијских вредности“ од ових „агресивних варвара“. Украјински мигранти су пожељни у Хрватској, зато што је процена да се код њих, на темељима „антируских осећања“, може лако распирити и „антисрпско постављање.“

    Загреб
    © Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC
    Загреб - обећани град за Украјинце?

    Резултати изостали

    За сада неких већих ефеката нема. Током прошле године је у Хрватској украјинским држављанима издато тек нешто више од 400 боравишних дозвола ради запослења. Отуда и нова иницијатива, док не стигну Украјинци, да текући недостатак буде премошћен са „увозом“ радника из Бангладеша и са Филипина. Челница „Филипинског удружења извозника услуга“ оптимистично је најавила да се потребе које се мере са неколико хиљада радника у туризму, угоститељству, грађевинарству и пољопривреди могу брзо реализовати.

    Остаје да се види како ће то у пракси функционисати. Јер, питање миграција није само економско. Људи нису камење, не могу се тек тако пребацивати са једног места на друго, без икаквих последица. Питања су и како ће се одвијати њихова интеграција, да ли је уопште могућа, како ће их домаће становништво прихватити? То су Пољаци приметили на време, зато су и тако активни у Украјини.

    Смернице за Србију

    То је некакав путоказ и за Србију. Развој државе условљен је демографијом. Осигуравање националне безбедности као предуслова било каквог развоја — такође. Има људи у нашој земљи који су на све ово што нам се данас дешава упозоравали пре деценију и по. Авај, увек је постојало нешто „хитније за решавање“. Србија „губи“ народ, емигрантски таласи се још дуго неће моћи зауставити. Ако узмемо модел ММФ-а као некакав репер, онда се то може очекивати тек за три до четири деценије. Истовремено, одлучних мера за вођење активне популационе политике или нема, или су недоречене, или се са њиховом применом касни у пракси, чак и када се донесу.

    Могла би ту Србија применити искуства Мађарске, можда и само преписати њихове мере; могла би се донекле копирати и руска стратегија. Али, треба подсетити да, и после примене одлучних мера, брзих резултата нема. У најбољем случају, они би се могли приметити за петнаест година. Србији је неопходна „популациона компензација“, осмишљена и усмерена стратегија усељавања становништва. То је питање и националне безбедности и економске одрживости. Зато има и своју културолошку и политичку димензију.

    Ко су људи који би се лакше прилагодили животу у нашој земљи, а које би и наше становништво боље прихватило? Посматрајући политику, језик, или религију, пошто је у оваквим околностима сва три критеријума тешко задовољити, одговор треба тражити у Русији, у источним деловима Украјине, у Донбасу, међу сиријским и либанским хришћанима, међу Коптима и, евентуално, у Етиопији.

    Наравно, најједноставније је рећи како су било какви покушају у овом смеру безнадежни. Нити је било ко до сада показивао интерес да се пресели у Србију, нити су наше институције, у стању у ком се налазе, способне да спроведу неки масовни план прихватања становништва и његове интеграције. Ипак, о овоме се мора размишљати. Не само због „популационог пражњења“ читавих региона (најугроженија је у овом контексту област југоисточне Србије, територија по површини већа од Црне Горе), већ и због тога што ће ово питање у наше име решавати други, ако то сами не учинимо.

    За ЕУ, балканске земље су погодне да послуже као „брана“ даљим неконтролисаним миграцијама са Блиског истока и из Централне Азије. Уместо да интеграције буду у функцији националне безбедности и економске одрживости Србије, постаће инструмент за одбрану ЕУ од Авганистанаца, Ирачана и Исламске државе. Са свим последицама које то доноси. Тактика да се „правимо незаинтересовани“ и пропуштамо мигранте ка Аустрији и Немачкој је потрошена. На то у ЕУ више неће пристајати.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога