Слушајте Sputnik
    Протест у Хонг Конгу

    Кина мора да заоштри односе са Америком због Хонг Конга

    © AP Photo / Kin Cheung
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    0 982
    Пратите нас

    Организатори тврде да се на протестима окупља и до 1,7 милиона људи. Званичне процене су вишеструко мање, али оне не мењају суштину. Демонстрације у Хонг Конгу представљају крупан политички догађај и важну ствар за обликовање регионалне безбедности у том делу света, а могу определити даље постављање Кине у међународним односима.

    Протести трају у континуитету већ неколико месеци и све су масовнији, а поједине акције, попут блокаде једног од највећих аеродрома на свету, биле су сасвим неочекиване и оствариле су широк пропагандни ефекат, а напослетку добијају и сасвим нову димензију — дошло је до првих физичких сукобљавања демонстраната и органа реда. „Политичког гибања“ у Хонг Конгу има поприлично и то се више не може игнорисати, а упитно је како ће се завршити и какав ће епилог свега бити.

    Судар са сепаратизмом

    Када се помене званичан став Народне Републике Кине о косовском питању, обично се још и додаје да је то нормално, пошто и Пекинг поседује „своје Косово“, оличено у одметнутом Тајвану. Има логике, мада је цела ствар нешто комплекснија, а тврдо инсистирање на поштовању Резолуције 1244, територијалном интегритету Србије и међународном праву, као основама за тражење решења будућег статуса Косова и Метохије, у вези је и са неколико потенцијалних и већ отворених геополитичких жаришта на тлу „континенталне Кине“.

    Кина се суочава са прикривеним и отвореним сепаратизмом, а најболнија тачка у том контексту је северозападна провинција Синкјанг, док је дугорочно најпроблематичнија тачка — Тибет, пошто ту постоји огроман потенцијал за мотивисање великог дела међународне заједнице против Кине. Ту је, наравно, и незаобилазни — Хонг Конг. Мада је ово по свему специфичан пример.

    Једна земља, два система

    Хонг Конг је историјски део Кине, око тога нема никаквог спора, исто као што је евидентно да убедљиву већину становништва чине Кинези (93,6% према подацима локалног статистичког завода). Нема, дакле, ни Ујгура, ни Тибетанаца, а нема ни етничких, ни религијских разлика. Али зато постоје — политичке разлике.

    Са једне стране, Хонг Конг је широка аутономија, посебна административна област и део концепта „једна земља – два система“, а осим војске и дипломатије, са Пекингом нема других непосредних веза. Грађани из „континенталне Кине“ (оног највећег, главног дела, који се означава као „Mainland China“) чак имају ограничења путовања у Хонг Конг, туристички се могу задржати на његовој територији до седам дана (у том погледу су чак и држављани Србије у предности, пошто без визе могу боравити у Хонг Конгу две недеље), званична валута је хонгконшки долар, регионална администрација издаје свој пасош, на административној линији је постављена царина, а Хонг Конг наступа самостално у неким сегментима, на пример, у спорту. Последњу олимпијску медаљу освојили су у Лондону 2012. године, последње злато у Атланти 1996. године, а у неким дисциплинама, попут стоног тениса и бадминтона, репрезентације овог ентитета спадају у ранг велесила.

    Модел за Косово

    Када је Влада Војислава Коштунице промовисала „више од аутономије — мање од независности“ као модел за статус Косова и Метохије, пример Хонг Конга је узиман као један од основних. Марти Ахтисари је то одбио, додавши како су „Срби изгубили право да управљају Косовом“. Заправо, одлука је те 2006. године већ била донета, Албанцима је речено да „прогласе независност“, а преговори су, као и данас, требали да послуже за легализовање целог процеса и стављање Србије пред свршен чин. Домаћи НВО делатници, тада у улози гласноговорника Ахтисарија, пожурили су да исмеју поређење Хонг Конга и Косова, мада о статусу ове кинеске аутономне регије нису знали ништа.

    Јединствен статус Хонг Конг дугује 156 година дугој колонијалној владавини Велике Британије. Након преноса суверенитета на Народну Републику Кину 1. јула 1997. године, званични Пекинг се обавезао да ће гарантовати достигнута права и остварене слободе грађанима ентитета у наредних пола века, до лета 2046. године.

    Нови идентитет под Британцима

    Током дугог периода британске колонијалне управе у Хонг Конгу се обликовао идентитет, који је у одређеној мери различит од кинеског. Готово сви становници Хонг Конга имају енглеска имена, упарена са кинеским презименима.

    Статуа Брус Лија у Хогконгу
    © AP Photo / Kin Cheung
    Статуа Брус Лија у Хогконгу

    Из локалне кинематографије потичу приче о Брус Лију и Џекију Чену. Брус, Џеки, а из релативно млађе генерације, ту је Розамунд Кван... Између осталог, то је и резултат деловања енглеског образовног система, који и данас функционише на овој територији. Последњих година се појављује већи број истраживања у којима се доказује теза према којој су становници Хонг Конга потомци антикомуниста који су побегли после пораза Чанг Кај Шека, што је утицало на развој бројних локалних традиција током претходних деценија и удаљило овај регион од матице.

    Изнете тезе, осим у пар радова, не делују убедљиво, чак напротив, стиче се утисак како ту има много произвољности и пропаганде, а мало науке, али то уопште не мора бити пресудно у текућем обликовању политичких ставова. Пропагандне лажи често имају већи домет од чињеница.

    Када, током протеста, новинари западних медија интервјуишу демонстранте, они, као по команди, понављају да се ту не ради о жељи за променом статуса, али и да захтевају поштовање њихове аутономије. А то подразумева и ствари идентитетског карактера, које су „начете“, пошто на њима Кинези озбиљно раде.

    Од Ујгура до Далај Ламе

    Западне колеге наводе да се у промовисању „свекинеског“ науштрб „хонгконшког“ користе локални медији, склони аутоцензури и разним уступцима према комунистичким, партијским структурама, пошто њихови власници имају итекако пословне интересе у „континенталној Кини“.

    Бизнисмени из Хонг Конга су међу најзначајнијим инвеститорима у целој земљи и нису спремни да жртвују своје масне профите зарад одбране независности уређивачке политике медија које поседују. Масовни протести у Хонг Конгу су зато, у једнакој мери као и против „свекинеског притиска“, оријентисани и против хонгконшке елите, како политичке, можда још и више — против пословне. Уосталом, кључни захтев демонстраната повезан је са тим — фактички, траже се непосредни избори за шефа регионалне администрације, а не, као до сада, посредни. Тиме се смањује утицај „бочних веза“ и разних лобирања унутар система.

    Духовни лидер Далај лама XIV
    © Sputnik / Nina Alekseeva
    Духовни лидер Далај лама XIV

    Узроци протеста су вишеслојни, захтеви су се током нарастања таласа незадовољства мењали, листа са њима допуњавала, а спољна подршка демонстрантима остаје огромна. САД и Велика Британија користе овај тренутак за вршење великог притиска на Пекинг. А притисак је све непријатнији. Чини се да би кинески званичници много лакше изашли на крај са ескалацијом неке сличне кризе у Синкјангу или на Тибету, него баш у Хонг Конгу, јер хонгконшки протести могу бити иницијална каписла за покретање сличних демонстрација у другим деловима земље, док обрнуто не важи.

    Жеље Ујгура и активности Далај-ламе нису уопште дотицале „грађанске организације“ у Хонг Конгу, али ће се зато и ујгурска дијаспора и окупљени око покрета „Фри Тибет“ надовезати на ово што се дешава, ширећи већ разрађене и бесомучно понављане аргументе. Ови догађаји јесу непријатност за централну власт и због унутрашње, али и због спољне политике.

    Спољнополитичке последице

    На спољнополитичком плану се, такође, отвара неколико осетљивих питања. Пре свега, то су педесетогодишње гаранције о аутономији Хонг Конга. Ма шта се дешавало на унутрашњој политичкој сцени у Хонг Конгу, Пекинг има врло ограничен простор за реакцију. Хипотетички, тек када би се испољио захтев о проглашењу самосталности, или када би се отворила питања о суверенитету Хонг Конга, кинеске снаге би могле да интервенишу у пуном капацитету. Уколико Кина не поштује договорено и интервенише кршећи постигнути договор са Великом Британијом, то ће се лоше одразити по њен имиџ у свету, а може се претпоставити да би била покренута опсежна кампања од стране западних држава у свим међународним организацијама.

    Друго, Кина мора пажљиво мерити сваки свој корак, и то због односа са другим партнерима у оквиру иницијативе „Појас и пут“. Захваљујући стрпљивом раду, ослањању на међународно право и уважавању саговорника, Кинези су ширили географски опсег свог деловања од југоисточне и централне Азије, преко источне Африке и Блиског истока, све до Западне Европе и Латинске Америке, промовишући политике мирног развоја и договорног решавања проблема. Како сада бранити такву позицију, ако дође до радикализације у Хонг Конгу? Напослетку, дешавања у Хонг Конгу су и тест политике „једна земља — два система“, која се још имплементира и на Макао, а перспективно се нуди и за Тајван. Ако није немогуће одржати ту политику у Хонг Конгу, како онда уопште размишљати о њеној имплементацији на Тајвану?

    Значај Хонг Конга за Кинезе

    Истовремено, а да би све било још комплексније, у Пекингу нико не сме ни помислити на давање било каквих већих уступака демонстрантима, без обзира на став локалних власти у Хонг Конгу. Не само због тога што се са сличним листама жеља могу појавити још неке сепаратистичке групе, већ и због значаја целе приче за колективно самопоуздање. Повратак Хонг Конга има огроман, за Европљане несхватљив, психолошки значај за Кинезе.

    Нобелов комитет је преломило да награду за књижевност 2012. године додели Мо Јену, између осталог и зато што је неколико месеци раније публикована његова књига „Жабе“. Језива прича о спровођењу политике „једног детета“ (званично се то називало „Политика планирања породице“), у времену непосредно након Културне револуције.

    Протест у Хонг Конгу
    © AP Photo / Vincent Yu
    Протест у Хонг Конгу

    Кинески писац био је сасвим „у тренду“, судећи по укусу чланова комисије. Антикомунистички ресентименти поново добијају на тежини када се додељују награде (отуда и Нобелова награда у рукама Херте Милер и Светлане Алексејевич). Међутим, да би се разумео Јенов однос према кинеској историји, неопходно је читати га у континуитету. Пре романа „Жабе“, зато би ваљало узети у руке „Смрт на сандаловом коцу“ — исповест о тешкој трауми са којом се суочава кинеско друштво у деценијама након Опијумског рата и после Боксерског устанка.

    Тако се може разумети дубина понижења и огорчености Кинеза због онога кроз шта су пролазили и због свега што су им западни колонизатори приредили. Формални завршетак колонијалне ере и повратак Хонг Конга и Макаоа под суверенитет Пекинга означава и коначан крај „смутних времена“, која су земљу и народ одвела на историјску странпутицу. Демонстрације у Хонг Конгу се, због тога, могу посматрати и као догађај ревизионистичког карактера, појава која би могла да „сликање историјских процеса“ окрене ка другом правцу. Таман и да на улице изађе свих 7 милиона становника, видљивог и суштинског попуштања не може и не сме бити.

    Односи Кине и Америке

    Зато се и враћамо на констатацију са почетка: протести могу определити даље постављање Кине у међународним односима. Шеф кинеске дипломатије већ је оптужио САД за мешање у унутрашње ствари и радикализацију протеста. Кина мора преиспитати своје односе са Вашингтоном, а такође и реаговати далеко оштрије на поједине америчке иницијативе у различитим деловима света.

    Притисак на САД довешће до неуспеха демонстрација у Хонг Конгу, самим тим и релаксирати унутрашње напетости и предупредити проблеме на спољнополитичком плану за званични Пекинг. У супротном, Кина ће се наћи у далеко озбиљнијем проблему и пред врло непријатним изборима.
    Дешавања у Хонг Конгу су најбољи доказ да је „медени месец“ између Вашингтона и Пекинга одавно завршен, те да ће политика САД према Кини убудуће много више подсећати на однос према Русији, него према чланицама ЕУ. Очигледно, јасно је то и Кинезима.
    Само се отвара питање: докле су спремни да иду у овом тренутку?

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога