Слушајте Sputnik

    Велики лом у Јужној Америци: Вашингтон поспрема двориште, али узроци хаоса су још дубљи

    © AP Photo / Esteban Felix
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2973
    Пратите нас

    Велики лом и немире у Јужној Америци Родриго Буендија упоредио је са „aрапским пролећем“. Сличности постоје. Протести се шире целим континентом, од Венецуеле на северу до Чилеа на југу. Већ су произвели крупне последице.

    На унутрашњем плану, највећи потреси се осећају у Боливији, која се налази на корак до грађанског рата. Чилеу прети увођење неког вида војне управе, слично је и у Еквадору — Лењин Морено је успео да купи неколико месеци попуштањем пред захтевима демонстраната, али далеко од тога да се стање нормализује.

    Латентна напетост приметна је у Парагвају и Перуу, донекле и у Бразилу након победе Болсонара, а Аргентина је политички подељена — сцена се убрзано поларизује на два непомирљива табора после избора Алберта Фернандеза за шефа државе. Најкомплекснија ситуација је око Венецуеле. Хуана Гваида, самопроглашеног председника, признао је читав низ држава као легитимног заступника интереса Боливарске Републике.

    Претензије САД

    Левичарски покрети оптужују САД. Претераним мешањем у унутрашња питања, што директно, што користећи ММФ као инструмент или отворено протежирајући интересе мултинационалних корпорација, узроковали су дестабилизацију којој се не види крај. У овоме има истине.

    Монроовом доктрином, документом из 1823. године, Латинска Америка је проглашена интересном сфером званичног Вашингтона. Пре два века још је и било могуће објаснити како иза пароле „Америка Американцима“ стоје племенити мотиви. Циљ је био да се спрече интервенције европских колонијалних сила. Међутим, како је време пролазило, тако су се и циљеви трансформисали ка слогану „Америка Сједињеним Државама“.

    Не постоји држава у овом делу света у којој нису изведене или покушане различите интервенције Вашингтона. Свачега је ту било — најилустративнији је пример из Никарагве, у којој је директно ЦИА организовала снаге Контре против сандиниста, гурајући земљу ка још крвавијем грађанском рату. Напослетку, Никарагва је због тога добила спор пред Међународним судом правде. Данијел Ортега је 2008. године изјавио да за њих то питање није затворено, те да САД морају платити одштету од 45 милијарди долара.

    Демонстрације у Боливији
    © REUTERS / Kai Pfaffenbach
    Демонстрације у Боливији

    Удар и на режиме блиске Вашингтону

    Ипак, данас се протестује и против режима који су блиски званичном Вашингтону.

    Чиле је, у одређеној мери, чак и стратешки партнер САД. Ради се о најуспешнијој јужноамеричкој економији, јединој држави из региона која је чланица ОЕЦД. Бруто друштвени производ по глави становника према паритету куповне моћи је два и по пута већи него у Србији. Одакле онда овако силовити немири, војска на улицама и десетине мртвих у сукобима? Објашњење како је до тога дошло због повећања цене карти за метро са 800 на 830 пезоса „не пије воду“. Узроци свега су, очигледно, много дубљи.

    Узроци великог лома

    Први разлог овог „великог лома“ је хронична бесперспективност. Економска стагнација је уочљива, регион се није опоравио од кризе из 2008. године, па тако данас најважнији и највећи Бразил бележи раст од свега 1,5%, а поменути Чиле је на 2,5%. На ово је утицао и пад цена енергената, пошто су поједине земље економски раст везивале за извоз нафте. Током целе деценије плате су или остале на истом нивоу или их је крунила инфлација, док су трошкови живота постепено расли.

    Други разлог је неравномерна расподела „укупног богатства“. Тајна успеха левичарских покрета које су предводили Чавез, Кореја, Мухика, Лула да Силва и Моралес налази се у њиховим покушајима да се та ствар исправи. Осим у Африци, нигде другде таква неједнакост између богатих и сиромашних није испољена. Подаци о недоступности основног образовања и примарне здравствене заштите у Боливији, Еквадору и Венецуели пре доласка на власт Моралеса, Кореје и Чавеза делују невероватно, упоредиви су са деветнаестим веком у Европи.

    Антивладини протести у Сантјагу, Чиле.
    © AP Photo / Miguel Arenas
    Антивладини протести у Сантјагу, Чиле.

    Незадовољство у Чилеу подстакле су и све скупље школарине, тако да факултетско образовање остаје „пусти сан“ огромној већини младих људи. Са друге стране, једна од првих одлука десничарске владе у Бразилу била је вишеструко смањивање буџета за државне универзитете, правдано неопходношћу увођења мера штедње, али и „либералним постулатом“ да та средства треба расподелити и на приватне високошколске установе. Оваква неједнакост је и генератор корупције, пошто узак слој оних који имају може утицати на доношење одлука у институционалном апарату.

    Трећи разлог треба тражити у етничким и расним разликама. Новопостављена председница Боливије Жанин Ањез Чавез је не тако давно поручила: „Сањам о Боливији без домородачких сатанских обреда, град није за Индијанце, они треба да иду у Алтиплано или Чако!“ Алтиплано су андске висоравни, а Чако мочварне области у басену Рио де ла Плате. На кечуанском језику чако значи и „подручје лова“ или „топле области“. Индијанци су организовано бранили Мадура, протестовали против Морена, а након тога „маршом на Ла Паз“ изразили подршку свргнутом Моралесу. Неједнакост се огледа и у подређености домородаца, у том контексту представља и базу за значајно оштрија сукобљавања у будућности.

    Рађање револуција

    Дестабилизација региона представља комплексну појаву, узроковану са неколико међусобно повезаних разлога. У одређеној мери оно што се дешава подсећа на „арапско пролеће“, у одређеној мери и на „рађање револуција“ након Другог светског рата.

    Бесперспективност, изражена неједнакост и оптерећеност бројним нерешеним међуетничким и међурасним односима „избацили су на површину“ огроман конфликтни потенцијал.

    И што посебно забрињава, у текућим околностима утврђивања мултиполарног поретка све може ескалирати ка потпуно непредвидивим исходима. Јер, и даље се ослањајући ма Монроову доктрину, САД ће покушати да утичу на ове процесе, усмеравају их и контролишу. То је њихова интересна сфера. Истовремено, то значи и да ће бити и оних који ће реаговати другачије, подржавајући сваки антиамерички покрет и тако проблематизујући релације у „америчком дворишту“.

    Што се више буду бавиле „својим двориштем“, Сједињене Државе ће имати мање капацитета и простора да делују у осталим регионима. Највеће последице ће, свакако, остати по јужноамеричке државе и народе. Али, то су закономерности у међународним односима и глобалној геополитици.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога