Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 806
    Пратите нас

    Током трајања рата из Бакуа и Јеревана стизале су опречне информације. Пословично, европски медији су ипак више „вукли“ на јерменску страну. Барем до потпуног слома на терену и пада колико стратегијски, толико и симболички важне Шуше у азербејџанске руке.

    Отуда и извесно изненађење у политичкој јавности оваквим епилогом вишенедељног рата. Мада, анализирајући све што је рату претходило и оно што се у њему одиграло, исход није изненађујући.

    Прво, и поред много медијске буке, пропагандне кампање на друштвеним мрежама (укључила се и Ким Кардашијан) и „наелектрисане јавности“, Јерменија је почетак сукоба дочекала у не баш најбољем стању. Бескомпромисна унутрашња политичка борба раслабила је институције, на функције донела низ појединаца који једноставно нису дорасли времену и изазовима.

    Јерменија није ушла у рат у Нагорно Карабаху

    На пример, последњи шеф Службе за националну безбедност био је Аргишти Кјарамјан, у тренутку ступања на дужност двадесетдеветогодишњак. Његов заменик — исписник, такође са свега неколико година радног стажа. Све што је у овом сектору прављено три деценије, системски се урушавало последњих година. Док је азербејџанска власт улагала у школовање официрског и дипломатског кадра (нису само дронови „победили“ у овом рату, пажњу треба обратити и на стратегију обе стране, укључујући и деловање дипломатске мреже и оператику), Јереван су „плавиле“ интриге и политичка намештења по дубини система. Није све у пропаганди, медијима и друштвеним мрежама. Нешто је и у институцијама и људима који системом руководе.

    Друго, јерменска власт се нашла у својеврсним „маказама“. Са једне стране, они нису били спремни да објаве рат Азербејџану. Криза везана за Нагорно Карабах има дугу и компликовану историју, неупоредиву са било којим другим замрзнутим конфликтом. Једнострано проглашену државност ентитета са седиштем у Степанакерту није признао нико, па чак ни Јерменија. Истовремено, да би обезбедиле физичку везу са Нагорно Карабахом, јерменске снаге су још деведестих година запоселе територију Азербејџана величине Златиборског округа. Сада, када је поново избио оружани сукоб, званично су јерменски добровољци одлазили да бране Нагорно Карабах. Имајући у виду са чим располаже јерменска армија, крајњи резултат био би сасвим другачији.

    Формални улазак јерменске војске у овај конфликт означио би много тога, са макрорегионалним, а могуће и глобалним последицама. Такође, пре објаве рата Јерменија би најпре морала да призна једнострано проглашену независност Нагорно Карабаха, а у том кораку је нико други не би пратио, што би представљало тежак дипломатски пораз и лошу увертиру за придобијање евентуалних савезника током рата.

    Са друге стране, није постојало расположење, нити у политичком систему, нити у јавности, да се било какав компромис постигне. Пашињан и Алијев сретали су се у Душанбеу септембра 2018. током Самита Заједнице независних држава, затим у Давосу у јануару, па у Бечу у марту 2019. године, а потом и на Минхенској безбедносној конференцији фебруара 2020. Роман Бабајан (утицајни руски публициста и новинар, пореклом Јерменин из Бакуа) јавно је поставио питање Пашињану: да ли је тачно како је Јеревану још на почетку последњег сукоба нуђен неупоредиво повољнији споразум који је он одбио!?

    По свој прилици, било је разговора о значајно повољнијим верзијама за Јермене и претходних годину и по. Али, недостајала је спремност да се тако нешто прихвати. Исто као што је недостајала спремност да се уђе у „потпуни рат“. Шта је онда био циљ? И статус кво се одржава преговорима. Или макар симулацијом преговора. Толико су могли научити из српског примера.

    Једна кобна процена

    Треће, кобна је била и процена да ће се релативно лакше наћи саговорници и савезници на Западу. Већ је чувена прича о Амбасади САД у Јеревану, која има више од хиљаду запослених дипломата, представника агенција и локалних сарадника (поједини новинари наводе и да је тај број чак две и по хиљаде), сав тај свет мора нешто да ради, па и да убеђује све који утичу на доношење одлука како су им Јермени најближи пријатељи.

    Из ових кухиња протурано је како све може бити другачије после инаугурације Бајдена, јер у тим круговима Ердоган се лоше котира, подразумева се и да је Алијев у истом статусу, он је Реџепов млађи брат, још и школован у Москви. Стварност је другачија, амерички интереси у овом конкретном случају више су били везани за одржавање конфликта и његову ескалацију у догледно време, како би се у нови велики рат најпре увукла Турска, а за њом и Русија. Наравно, на супротстављеним странама. Нагорно Карабах им је требао као „средство“, ништа више од тога. У том контексту, Стејт департмент би тихо и далеко од очију јавности охрабривао и Баку и Јереван да настављају рат. Као што су на исти начин „допустили“ Садаму Хусеину да нападне Кувајт. Приче су једно, реалност нешто сасвим друго.

    Ипак, упркос промени „линије разграничења“ и „форсирању“ потресних слика избегличких колона и паљења кућа — ништа није готово. Јермени су претрпели војни пораз и доживели слом једне политике око које је постојао консензус протеклих четврт века, али нити је овај неуспех историјски, нити се треба препуштати фатализму. Пораз не значи и да је доживљена трагедија „епских размера“.

    Путинова иницијатива спречила је да доживе судбину крајишких Срба, руске мировне снаге сада гарантују безбедност Нагорно Карабаха, а територија око седамдесет одсто ове области, укључујући и Степанакерт као политичко, привредно, научно и културно средиште, остала је у јерменским рукама. Плус, обезбеђен је коридор који их повезује са Јерменијом.

    Колико ће ново стање трајати, како ће се ствари даље одвијати, зависи од много фактора, између осталог и од способности Јерменије да помогне одржавање Нагорно Карабаха у новим условима. Уз, наравно, нови дипломатски приступ којим ће бити промовисано политичко решење за Нагорно Карабах. Јер, упркос свему, након овог рата, што се дугорочног и одрживог решења за ову територију тиче, ништа није решено. Баку је данас у бољој позицији од јучерашње, али о решењу тек треба преговарати.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Душан Пророковић, Нагорно Карабах, Јерменија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога