Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    3684
    Пратите нас

    Почело је са називом југоисточна Европа. Најпре је основан Процес сарадње са „језиколомном“ скраћеницом — ПСЈИЕ, а за њим и Пакт за стабилност, који је требало да припреми земље из овог региона за евроинтеграције. Због ширења ЕУ и НАТО југоисточна Европа постаје „преширока“, те се тражи појам који означава нешто „уже“. „Побеђује“ Западни Балкан.

    Иако са географског и историјског становишта неоправдана и неутемељена, ова политичка кованица опстаје у употреби. Пошто је појам политички, карактер одреднице такође је политички: означава један период током којег се инсистирало на лабавом повезивању регионалних актера и тражило неко „међурешење“ да се најпре успоставе, а затим и нормализују односи између Београда и Приштине.

    Западни Балкан као политички израз саставни је део „стратегије меког приземљења“, којом је зацртано да се у годинама након једностране одлуке косовско–метохијских Албанаца Србија „привикава на реалност“ и постепено фактички признаје државолику творевину на сопственој територији.

    Од југоисточне Европе до ЕУгославије

    Међутим, пошто нити балкански односи зависе само од балканских држава и народа, нити је замишљено било могуће спровести у дело у зацртаном року због реалног опадања утицаја ЕУ и НАТО, западнобалкански оквир у међувремену добија нови смисао. Он служи као алтернатива чланству у ЕУ, то је механизам који треба да надомести неиспуњавање обећања о коначном завршетку евроинтеграција.

    Нови смисао значи и нови садржај, па се помаљају идеје о „мини–Шенгену“ и „регионалном повезивању“, од којих углавном не може бити никакве штете, али је свакако отворено колико ће издржати тест времена и бити примењиве у постојећим политичким околностима.

    Тимоти Лес је нестрпљив, он би да се том новом садржају придодају још неки елементи, те да оно што још увек означавамо западнобалканским простором, постане „ЕУ–гославија“. Британски теоретичар није се канидовао за „кума“ нове интеграционе целине, појам који употребљава описног је карактера и треба да укаже на садржај, а не на формални назив.

    У том контексту посматрано, појам „ЕУ–гославија“ много је бољи и од чувене „Југосфере“, која је „припремала терен“ за „западнобалканску динамику“. „Југосфера“ буди различите асоцијације на југословенство, па и на његове стране које се тичу вођења самосталне спољне политике, инсистирању на несврстаности и неговању слободарских традиција. Са „ЕУ–гославијом“ тих дилема једноставно не може бити.

    Дакле, формула је да се простор некадашње Југославије минус Хрватска и Словенија, плус Албанија, под патронатом ЕУ организује у неки облик уније. Патронат неће подразумевати пуноправно чланство ЕУгославије у континенталном савезу, али хоће подразумевати покровитељство и надлежност Брисела за тумачење регионалних односа и усмеравање политичких процеса.

    „Награда“ за Београд

    Према изнетом размишљању, центар ове нове „западнобалканске уније“ морао би се налазити у Београду, што Србији дође и као нека „награда“. Заузврат, то је и начин да се Србија удаљи од Русије, Кине и Турске, али и да се „Београд убеди да призна независност Косова“.

    Решење је такво да ће сви бити срећни и задовољни. Осим оних људи из „Бајденовог окружења“ који су и даље против било каквог „награђивања“ Србије. Ето, они имају разлог да се љуте чак и када Срби желе да се одрекну Косова. Треба их убедити!

    И поред тога што је предлог „одјекнуо“ на југословенском простору, као и нека претходна обраћања истог аутора, концепт „ЕУ–гославије“ не делује реално и изводљиво.

    Прво питање је због чега би остали из окружења прихватали да им Београд буде „центар“, ма шта се под тим подразумевало? Званична политика у околним престоницама у већој или мањој мери већ четврт века се темељи на сасвим другачијем ставу: што даље од Београда то боље.

    Друго питање је због чега би Србија снижавала интензитет и смањивала обим својих контаката са „незападним центрима“? Садашњу позицију управо је изградила упорном применом такве спољнополитичке стратегије! Да је Србија пристајала на све препоруке ЕУ и НАТО, па тако и жртвовала стабилне односе са Русијом, Кином и Турском због неке „магловите европерспективе“, данас нико не би ни предлагао да Београд буде „центар“, већ би се подразумевала постепена периферизација.

    Одрицање од Косова и Метохије

    Треће питање је зашто би се Србија одрицала Косова и Метохије? На Западу не желе да схвате како је за протекле две деценије извајана нека сасвим нова реалност на српском етнопростору због које је „косовска ствар“ много више постала идентитетско питање, него што је остала територијални спор. Зато више на референдуму није опција ни трампа „ЕУ за Косово“, а камоли ове приче о „ЕУ–гославији“. Такође, у спровођењу помињане спољнополитичке стратегије ослањање на „косовску тематику“ било је кључно за приближавање ставова са другим државама. Зашто се сада одрицати аргумента?

    Напослетку, треба рећи и да су претходни амбициозни покушаји брзо пропадали. Последњи у низу тицао се успостављања западнобалканске царинске уније. Уместо тога, прешло се на ипак скромнији „мини–Шенген“. Царине су ствар не само спољне трговине, већ и спољне политике у целини, а када се то потегне, тешко је направити задовољавајући договор за све учеснике.

    Регионална сарадња може бити корисна, на тим корисним стварима и сегментима треба инсистирати. Али, исто тако, треба бити и свестан да између балканских актера постоје бројне разлике које се не могу превазићи нити брзо, нити лако. Наметање било каквих „вештачких оквира“ не само да не може донети корист, већ се може показати и контрапродуктивним.

    Тимоти Лес је у праву када наводи разлоге због којих је Београд најзначајнија западнобалканска агломерација, али да би то постала „нова политичка реалност“ неопходно је и да се наставе постојећи економски и културни трендови, и да сама Србија још много поради у позиционирању Београда као значајне научне, саобраћајне и привредне тачке у источноевропским размерама. Такве ствари се нити дешавају саме од себе, нити их могу надоместити „комесарске одлуке“, па таман тај „данашњи комесар“ био Џо Бајден којем је ова идеја и упућена.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Југославија, ЕУ, Западни Балкан, Душан Пророковић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога