Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    920139
    Пратите нас

    Континуитет старе политике санкција, уз покушаје унутрашње дестабилизације Русије, може учинити односе Запада са Москвом потпуно немогућим. Санкције нису алтернатива преговорима. А могу породити жестоки конфликт и произвести драматичне последице за безбедност целог континента. Нажалост, изгледа да такав расплет постаје вероватан.

    Санкције нису нови инструмент у спољној политици. Слободан Јовановић је у турбулентном времену на прелазу између два века иронично закључио да српске свиње нагло побољевају или оздрављују у зависности од тога како нам се формирају владе.

    Након абдикације краља Милана 1889. није прошло ни годину дана, а односи са Бечом и Пештом почели су неповратно да се кваре. Већ у мају 1890. године забрањен је увоз српских мангулица на четири месеца. Како би се прикрили прави разлози, нуђени су поводи као образложења.

    Рецимо, није им се свидело што је Стеван Владислав Каћански, најпопуларнији српски патриотски песник тог времена, сахрањен уз све почасти, о државном трошку. Што је патриотско српско, то је и антиаустријско! И антиугарско! Иначе, песма „Хеј трубачу с бујне Дрине“ објављена 1875. године постала је још актуелнија након Церске битке (музику за хорско извођење написао Јосиф Маринковић, још један из реда великана који су толико задужили српску културу). Опседнутост идејама потомка херцеговачких Владиславића и потреба да се исте сабијају у корену трајала је дуго, те су Хортијевци одмах по окупацији Србобрана априла 1941. године скинули спомен – плочу са песникове родне куће.

    Ипак, узроци почетка „антисрпске хистерије“ која ће трагично завршити Великим ратом, били су другачијег карактера и тицали се политичког заокрета који се одигравао. Никола Пашић, тада председник Скупштине у фебруару 1890. године борави у Петровграду, где договара нови зајам и куповину оружја, неколико недеља касније држава преузима монопол над трговином сољу од Англо–аустријске банке, у марту се тражи кредит за откуп железнице, у априлу оснива Српско бродарско друштво.

    Почиње ресуверенизација, што, наравно Аустроугарској смета. Употреба политике санкција резултираће чувеним Царинским ратом 16 година доцније.

    Закључак гласи да аустроугарске санкције, упркос свему, нису утицале на смер и динамику политичких процеса у Србији. Напротив, пре ће бити да су их додатно утврдиле. Слични закључци могу се извући и из бројних других примера.

    Санкције Запада против Русије

    Санкције нису дугорочно решење. Њихова примена мора бити кратка и ограничена. У контексту циклуса дугог трајања које описује Фернан Бродел, овакве мере не могу променити ток. То је и смисао поруке Герхарда Шиндлера, бившег шефа немачке обавештајне службе, који позива државне структуре да „пруже руку Русији“ и још подвлачи како Берлин то треба да учини први „за пример осталима“. Он додаје: „У будућности ћемо се радовати ако Русија буде на нашој страни као партнер, а Руси као пријатељи.“

    Међутим, истовремено је уследила иницијатива Хајка Маса и Жан – Ива Ледријана о увођењу санкција против руских званичника и институција због „случаја Наваљни“. Паралелно са тим, слична реакција из САД.

    Нису потребни докази већ поводи

    На први поглед, парадоксално делује што у конструкцији уопште не постоји било какав смислен одговор нити на једно здраворазумско питање. Али, са друге стране, за спровођење политике санкција нису ни потребни докази, већ поводи. Ово је повод за наставак политике утврђене 2014. године. Када овом поводу „истекне рок“ појавиће се нови. И „случај Скрипаљ“ претходно је послужио за продужавање старих санкција и увођење нових механизама санкционисања (ЕУ), као и за нове драстичне мере (САД). „Случај Наваљни“ прерашће у тезе о угрожавању људских права, недостатку демократије и напослетку – нелегитимности парламентарних избора који предстоје. ЕУ и САД настављају по старом, Шиндлерово мишљење није озбиљно узето у разматрање.

    Нема везе што су резултати досадашњих активности или упитни, или контрапродуктивни. На економском пољу, иако су санкције изазвале непријатна „тумбања“ унутар руског система, оне нису постигле свој циљ.

    Већу главобољу за привредне токове у Русији донели су пад цене енергената на „историјски минимум“ и последице пандемије. Поново се испоставило: што је већа економија то је на њу теже утицати оваквим мерама!

    Са претпостављеним растом цена нафте и гаса и завршетком пандемије, и овај тренд се мења, без обзира на санкције. Што је значајно и на психолошком плану. На политичком пољу, веровање како ће економски притисак, уз додатно демонстрирање на улици произвести социјално незадовољство, па последично проузроковати политичке промене није се доказало ни у „југословенској пракси“ деведесетих година.

    Санкције јачају отпор

    Историја учи да се политичком изолацијом, која прати санкције, подршка руководству против ког су уперене мере благо круни, али истовремено они који то руководство подржавају постају тврђи и одлучнији у одбрани сопствених убеђења. Спремни за одбрану вишеструко су мотивисанији од дела друштва које је расположено да подржи споља пројектоване промене. Најбоља илустрација из текуће политике је пример Александра Лукашенка. Насупрот спољном притиску појављује се јак и организован унутрашњи отпор. И по правилу, стално конструисање нових повода уопште не утиче на колебање укључених у организовање унутрашњег отпора. Нападнута страна се хомогенизује.

    Санкције разарају поверење, уводе стране у режим међусобног неповерења, спољни непријатељ постаје већи проблем од било које унутрашње недаће.

    Континуитет старе политике санкција, уз покушаје унутрашње дестабилизације Русије, може учинити односе ЕУ и САД са Москвом потпуно немогућим. Далеко горим него што су данас. При томе, нити ће рестриктивне мере донети жељени резултат, нити ће (зло)употреба „случаја Наваљни“ узроковати преврат. На крају, након парламентарних избора у Русији, у односима између две стране више неће бити ни трунке поверења.

    Последица свега је што се у таквом окружењу не могу водити искрени преговори нити о релативно безначајним питањима. Када превлада неповерење, у једној релацији све постаје питање од великог значаја, свако надгорњавање се схвата као дипломатска победа или политички уступак, те је постизање нужних компромиса тежак посао. Санкције нису алтернатива преговорима. А могу породити жестоки конфликт и произвести драматичне последице за безбедност целог континента.

    Нажалост, изгледа да такав расплет постаје вероватан.

    Прочитајте још:

     

     

    Тагови:
    санкције, Запад, Русија, Душан Пророковић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога