Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Гласачка кутија

    Шта је то у српском бићу што га тера ка Вучићу, Тадићу, Милошевићу?

    © AFP 2019 / ANDREJ ISAKOVIC
    Друштво
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 1116
    Пратите нас

    Ниједна жена која држи до свог угледа и места у друштву, не жели да улази у то поље у коме ће врло често у таблоидним медијима бити на најразличитије начине блаћена.

    „Тамо где је моћ, тамо је и новац. Тамо где су моћ и новац, тамо су мушка одела“, истиче Гордана Чомић, народнa посланица и потпредседница Демократске странке, објашњавајући готово никакво присуство жена на челу политичких странака у Србији. Такво стање није само у Србији, додаје Чомић, већ је и европски проблем.

    „Стаклени плафон и  50 нијанси сивих одела

    „Погледајте фотографије самита министара спољних послова, погледајте фотографије самита Интернационале или Народне партије, погледајте фотографије Г8“, сугерише ова политичарка и подсећа да у теорији постоји појам „стакленог плафона“. Напорима хиљада и хиљада жена за последњих 100 година дошло се дотле да је непристојно, дискриминишуће и насилно не дозвољавати женама да се баве јавним пословима у приватним и државним компанијама, у политици, где год.

    „Имате механизме које за жене отварају простор где оне потпуно јасно, захваљујући својим способностима, стижу до неког нивоа, а онда гледају у ципеле и у 50 нијанси сивих одела изнад својих глава, где су централна места доношења одлука“, прецизира свој став Гордана Чомиић.

    Да ни у Србији, ни у већини европских земаља, па ни у свету, нема довољно жена у политичком животу, сматра и потпредседница Владе Србије и Српске напредне странке Зорана Михајловић.  

    „У добром делу света политика је и даље мушки посао. Србија је чак у томе и боља. Не заборавите да је Врховни суд у Швајцарској тек 1990. приморао све кантоне да женама дају право гласа“, напомиње Михајловић за Спутњик.

    Зашто жене бирају, а нису биране

    Од преко 100 политичких партија у Србији, само је на челу једне жена. То је Санда Рашковић Ивић, председница Демократске странке Србије.  Неколико година раније је на челу прво групе грађана „Наша Маја“, а онда и Народне партије, била Маја Гојковић, садашња председница Скупштине Србије. Деведесетих је Весна Пешић водила Грађански савез Србије, који је већ дуго угашен, тачније утопљен у ЛДП.

    Шта је то у српском бићу што га тера ка Вучићу, Драшковићу, Тадићу, Пајтићу, Милошевићу, ка Коштуници, Чанку или Шешељу? Мора ли на челу политичких странака да буде мушкарац? И због чега је, као према правилу, увек мушкарац?

    Према културологу Милени Драгићевић Шешић, професорки Факултета драмских уметности, један од разлога тога је што се на чело политичких партија чешће долази унутрашњим махинацијама, преко кафанских и кругова пријатеља, а не озбиљним радом, заслугама, проценом компетенција и тако даље. У све те игре се жене не укључују јер, истиче Драгићевић Шешић, за те игре, искрено, немају ни времена.

    „Највећи број жена, па и ових које су у политици, имају и породице, и каријере, а политика им је на трећем месту. Ниједној, или ретко којој је политика на првом месту да би могла да потроши велики део своје енергије не на политику, него на интриге, преговарања, договарања, мешетарења унутар странака да би направиле своје лобије и групе и да би једног дана дошле на чело странке“, напомиње Драгићевић Шешић.

    Уосталом, додаје она, то се види и према томе колико српски политичари, када дођу на чело странке, они то чело странке не пуштају и не напуштају, не могу да прихвате свој пораз, да сиђу на друго место у странци, да остану почасни председници, већ одмах формирају нове странке и деле се.

    Превише испрљано политичко поље

    Други разлог, набраја Драгићевић Шешић, због кога ће жене тешко моћи у догледно време да буду значајнији актери у политичком животу јесте — не само унутар тог страначког система — што је цело политичко поље прилично испрљано.

    „Тако да ниједна жена која држи до свог угледа и места у друштву, не жели да улази у то поље у коме ће врло често у таблоидним медијима бити на најразличитије начине блаћена. Зашто то не желе жене, а мушкарци желе, се може објаснити и чињеницом да су оне више везане за породице и да им је више стало до тога шта њихова деца и круг пријатеља мисле о њима“, тврди Драгићевић Шешић.

    Велика разлика између компанија и странака

    Према социјалном психологу Драгану Попадићу, већина релевантних чланова политичких странака процењују да жене у њиховим редовима могу равноправно као и они да износе мишљења и одлучују, али да није одговарајуће њиховом друштвеном положају или њиховим способностима или њиховој правој мотивацији да буду вође.

    „Оне имају и руководеће положаје у различитим организацијама, међутим, тамо постоји могућност да оне евидентно докажу своје супериорне способности и компетенцију управљања организацијама. У политици пак такав неки објективи критеријум не постији, већ се заснива на сагласности чланова да ли ће ту моћ делегирати жени или не, а они су према мом мишљењу несклони да ту моћ женама делегирају“, напомиње Попадић. 

    Он додаје да је један од узрока и тај што великом броју жена у већини ситуација недостаје толико снажна мотивација да се на политичком терену истакну, уложе целу своју личност и запоставе све друго зарад политичких амбиција, а што многи мушкарци имају и што помаже да дођу на врх, као предводници своје политичке странке.  

    „Успут, мислим да то није неки недостатак жена које су несклоне да цео свој живoт подреде вођењу неке политичке странке, већ је пре квалитет“, закључује Попадић.

    Министарка Зорана Михајловић каже за Спутњик да су видљиви помаци на боље јер је све је већи број жена у управним одборима највећих компанија у Србији, два од четири потпредседника српске Владе су жене, председник Парламента је жена, као и десетак градоначелница и председница општина.

    „Жене у српској политици одлучују онолико колико их има. У српском Парламенту само је трећина жена. У Влади још мање. Све што је мање од потпуне равноправности није добро. Са друге стране, у поређењу са већином европских земаља не заостајемо, али то само значи да је цела Европа и даље родно неравноправна“, подвлачи министарка Михајловић.

    Делегиране, „награђене, али не и изабране

    Више жена на челу политичких партија, сматра Гордана Чомић, биће онда када буде више јавности рада политичких странака и када буде више јасних правила о томе како се постаје председник странке.

    „Докле год имате нереформисане политичке странке у којима не знате како се доносе одлуке, жене или својом вољом не улазе у ту утакмицу или знају да то није начин на који оне виде политику, јер оне хоће јавност, интегритет, хоће јасна правила како се такмичи са неким да би постала председница странке“, тврди Чомић. 

    Тачно је, каже Драгићевић Шешић, имамо жене у политичком животу, чак и на неким значајним функцијама, али тачно је да оне те функције добијају од својих политичких странака као награду за верност тој странци, а знатно ређе као награду за стручност.

    „Ту говорим за цео период нашег вишестраначја од почетка 90-их. Дакле, мислим да постоје бројне препреке, а да сам патријархат није највећа препрека. Није то оно што би тренутно могло да се мисли — да народ не би гласао за жену, не. На крају, ми видимо да је у Хрватској управо изабрана председница државе, то су слични менталитети, сличне констелације. Разлог је управо што је тренутна ситуација у политичком животу таква да поверење у политичку странку, као инструмент демократије, не постоји“, закључује Драгићевић Шешић.  

    Тагови:
    моћ, политика, Срби, жене, Гордана Чомић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога