Слушајте Sputnik
    Друштво
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 04
    Пратите нас

    У Београду је изгорео још један привремени смештај избеглица и расељених лица. Седамнаест људи, укључујући и сасвим малу децу изгубило је све. Због чега ни после 15 година није решен статус ових људи?

    Од етничког чишћења Срба из Хрватске прошло је 20 година, 16 година после НАТО агресије и егзодуса Срба са Косова и Метохије и 12 година после албанског погрома Срба такође на КиМ, питање избеглица у Србији није решено.

    Многи су се, морамо да употребимо тај израз, снашли сами — продавали су своју имовину у завичају и куповали куће и станове у Србији, или су почињали из почетка и изнова градили живот. Међутим, има и оних који нису успели у новим срединама из много разлога. Они су смештани по колективним центрима, формалним, али и неформалним.

    Неформални колективни центри су углавном бараке грађевинских предузећа која више не постоје и у које су се избегли уселили без знања или дозволе државних органа. Један такав колективни смештај налазио се на Бањици док није изгорео у ноћи 9. Јуна.

    На питање зашто се тамо сместио још пре 15 година, Дејан Антонијевић из Косовске Каменице каже да су сви формални тада били пуни.

    „Ниси могао, не да живиш, него да приђеш формалном колективном центру", нагласио је он.

    Републички комесар за избеглице Владимир Цуцић каже да су неформални колективни центри рак рана и да Комесаријат никада није имао правни основ да их узме у старање зато што фирме у чије су се бараке људи уселили више не постоје и не постоји нико са ким би могли закључе уговоре.

    Ипак, Комесаријат је, каже Цуцић, људе који живе у неформалним центрима индивидуално помагао и, у сарадњи са локалним властима успео да затвори велики број таквих центара.

    Цуцић каже да многи нису желели да буду смештени у формалним колективним центрима зато што им је више одговарало да живе у неформалним.

    „Они су то претворили у двособне — трособне станове, а да му ти понудиш собу у Крњачи, коју ће делити са још неким, мислим да је избор прилично једноставан", рекао је он.

    Међутим, на ову тврдњу Дејан Антонијевић, коме је у пожару све изгорело одговара јетким смехом и речима:

    „Јао, брате, немој да ме засмејаваш. Како је ко долазио, куповао је кревет, шпорет, урадио је купатило… Нико није живео у више од 30 квадрата. Ја, који сам самац живео сам у 24 квадрата, а мој брат од ујака у 30".

    И даље у ваздуху виси питање шта ће бити са људима који су, по други пут остали без свега, осим голих живота. Београдска општина Савски венац обезбедила им је привремени смештај, али ни од кога нисмо могли да добијемо одговор због чега питање избеглица није решавано деценијама.

    Када смо га поставили Владимиру Цуцићу он је одговорио:

    „Покушавам да будем пристојан када дајем одговор на такво питање. Од којих пара?"

    Поред недостатка новца, Цуцић је укратко навео да је Србија била и под санкцијама и да је бомбардована. Ипак, последњих година, уз помоћ Европске уније, граде се зграде за избегла и расељена лица по ободима Београда. Једна од њих би требало да буде завршена крајем новембра у земунском насељу Камендин.

    „Питањем неформалних центара се нико није бавио, као што се нико није бавио проблемима Рома, а зашто питајте претходну власт", каже градоначелник Београда Синиша Мали.

    Градоначелнок Београда.је додао да ће затварање неформалних колективних центара бити приоритет градских власти у наредном периоду.

    Стварају се и услови за затварање и последњег формалног колективног центра у Крњачи, каже Мали, а  20. Јуна, на Дан избеглица, требало би да буде завршена зграда у Великом мокром лугу за 20 избеглих и интерно расељених породица.

    „Тек прошле године је Град почео да се бави колективним центрима и сада је приоритет социјалне политике брига о онима којима је помоћ најпотребнија".

    Надлежни очекују да почетком 2016. године кров над главом добије 36 избеглих и интерно расељених породица, смештених у колективном центру Крњача, и девет социјално угрожених породица са територије Београда.

    Међутим, питање које остаје да виси у ваздуху јесте због чега је потребно да прође две деценије да би се решило питање оних који су, не својом кривицом, остали без игде ичега. Грађани су током година показивали солидарност и саосећање са њима, али онај најважнији, пресудан потез очекивао се од државе, или, како се то бирократским речником каже, од „надлежних". Очигледно, постоје и избеглице које не потпадају ни под чију „надлежност". А како је то могуће, ни од кога нисмо успели да добијемо одговор.

    Тагови:
    статус, положај, избеглице, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога