Слушајте Sputnik
    Академик Матија БећковићХрам Светог Саве

    Матија Бећковић: Зидање Светосавског храма

    © Sputnik / Александар Милачић © Фото : Владимир Васић
    1 / 2
    Друштво
    Преузмите краћи линк
    4781
    Пратите нас

    Како је изгледао разговор патријарха Германа са уметницима и архитектама након што је Српској цркви понуђено да, уместо храма, подигне музеј фресака, испричао је академик Матија Бећковић говорећи у крипти Храма Светог Саве на Врачару.

    Текст беседе Матије Бећковића преносимо у целини:

    Мозаик ће бити нешто сасвим ново у нашем храмовном сликарству, али базирано на средњовековној српској и византијској култури. Храм ће бити претежно у нијансама златне боје, јер злато је симбол светла, преображења.
    © Фото : Друштво за подизање Храма Светог Саве

    Jeдно од чуда Светог Саве јесте и подизање Светосавског храма на Врачару. Деценијама је његово зидиниште стајало као трнов венац на глави Београда. Све је било вероватније него да ће противници Светог Саве икад дозволити његову градњу.

    „Највећи син свих наших народа и народности изјавио је да се тај храм неће градити док је он жив. Другим речима — никад, с обзиром на то да је био бесмртан. Први до њега најпре је предлагао да се на освећеним темељима коначно скући циркус. Потом је идеја модернизована и закључено да је то место идеално за градску гаражу.

    Али, баш најљућим противницима храма припада слава што на Великом Врачару нису подигли ништа друго. Тако је сачувана гола ледина коју је све више освајао трњак и шипражје. Да су је притисли са неколико мастодонтских вишеспратница, питање храма заувек би скинули с дневног реда. Човек помишља да нису можда и они зазирали од „видовитог пепела.

    Проносио се шапат да је архитекта Добровић Народну библиотеку спустио низ падину да се не би раменовала с храмом, што је значило да није искључивао могућност да ће се храм можда некад градити, мада су у то време и највеће присталице његове градње сматрале да то више „није реално.

    Пре тридесет и три године (1983) осванула је вест у недељнику НИН да је прича о Храму Светог Саве покренута с мртве тачке. Речено је да ће Цркви допустити да на темељима храма сазида нешто, што ће бити њено, а неће бити храм. На ту вест сјатило се у Патријаршију и затражило пријем код патријарха Германа двадесетак грађана, монаха и свештеника, сликара и песника, међу којима је било и неколико још живих добротвора и предратних чланова различитих одбора за изградњу Светосавског храма.

    Елегантни мушкарац за лаптопом
    © Фото : Pixabay/Unsplash

    Организатори сусрета били су монаси Амфилохије и Атанасије, који су и становали у згради Патријаршије. Међу позванима, између осталих, били су сликар Милић од Мачве, архитекте Ристић, Пешић, Нешковић, парох у малој Цркви Светог Саве Гавриловић и онај који о том догађају овде сведочи.

    Патријарх Герман је, како се то некад говорило, умео да изгледа. Љутнут, с патарицом у руци, дочекао нас је речима: „Изволите, што сте дошли?“.

    Објашњено је да смо из новина сазнали да има нешто ново у вези са Светосавским храмом, па смо дошли да се на правом месту обавестимо из прве руке.

    Патријарх је најпре подсетио на дотадашњу историју, да би поентирао како се, после вишегодишњих узалудних молби, најзад појавио трачак светлости и добило оно што се у том часу највише могло. Наиме, на запустелим темељима храма, са којих је већ разношено камење, после многих неприличних предлога, подићи ће се музеј фресака, или нешто слично, на чему једино неће бити крста. Поверио нам је и да му је дискретно стављано у изглед да ће пројекат тог здања бити такав да није искључено да се током времена може прекројити у храм.

    Нагласио је да се морамо сналазити да бисмо опстали. Сада је најважније да смо се изборили да се то место не оскрнави и црква уклони са Врачара.

    Сви учесници изразили су бојазан да ће се, пристајући на компромис, сама црква одрећи и себе и Врачара и храма и Светог Саве. Последњи, као најмлађи, и ја сам затражио реч.

    Рекао сам како се чини да поцрнеле зидине Светосавског храма све саме говоре, највише личе и на нас и на нашу веру, верно одсликавају положај Српске цркве. И такве какве су, више су него довољне да буду српски зид плача. Од тих зидина за нас нема ни светијег ни лепшег, ни прикладнијег храма. У њима бисмо могли служити и одржавати Светосавску академију, за коју црква никад није могла добити ниједну салу у Београду. (Патријарх је добацио: „Тога се нико није сетио.)

    „Верни српски народ зна и разуме да морате да се сналазите. И нико Вам не замера што не можете да подигнете Светосавски храм. Али верује да можете да сачувате постојеће темеље. Ако њих не сачувате, може се испоставити да сте се сналазили, не да бисмо опстали, него да бисмо нестали. А такво сналажење нико неће ни разумети ни опростити!

    На опште изненађење, патријарх Герман је на ту реч истог трена узвратио: „Ми нисмо ништа потписали. И као што смо рекли да, можемо рећи не!

    Тим неочекиваним обећањем састанак је завршен, а ми смо се растали задовољни. Од Амфилохија сам чуо како је патријарх, идући кроз ходнике Патријаршије, данима понављао: „Шта ми рече онај човек!

    По оном што је уследило, било је очигледно да је постигнути договор развргнут, а прича о храму враћена на почетак.

    Недуго потом, одјекнула је сензационална вест да је одобрена градња Храма Светог Саве. (У оба случаја председник скупштине Србије био је Душан Чкребић, коме је за тај успех приписивана немала заслуга).

    Том победом патријарх Герман је крунисао своје патријарховање на трону Светог Саве. Од тада је сваке недеље, све до своје кончине, био на Врачару. Изгледало је као да се трнов венац на глави Београда замењује ловоровим.

    Поводом годишњице Првог српског устанка на Врачару је постављен споменик Карађорђу, који је годинама чамио у атељеу Сретена Стојановића. Стајао сам поред споменика кад су ка храму наишли ходочасници из Јање. Један од њих пришао ми је и упитао: „Да ли овај споменик овде стално стоји? Кад потврдих, он додаде: „А ја сам чуо да га изводе само кад неко наиђе, па га опет везују и враћају у ћелију! Кад и то порекох, он отрча да сапутницима јави радосну новост.

    И сад кад је све славно окончано и ова прича отишла у историју, не можемо а да не питамо зар су после свега морали Светосавски храм опасати оним белим међашима као остацима дотрајале протезе да се зна докле је црквено, а одакле општинско. Зар врачарско симбол-поље свакоме све не казује, само вапијући да се дорекне, поравна и поплоча, као Трг Светог Марка или Краснаја плошчад, како би коначно све дошло на своје место.

    Слично:

    Руси ће преобразити Храм Светог Саве
    Бећковић: Битка да се Срби лише будућности не води се први пут (видео)
    Гдје Његош свијетли и ноћу и дању (фото)
    Бећковић: Осветила нам се небрига о нашим жртвама
    Бећковић: Када неко страда због имена — то је фашизам
    #SvetSaSputnjikom — Бећковић: Монтенегро — НАТО легло
    Бећковић: Ако Црна Гора крене на Русију
    Тагови:
    зидање, Храм светог Саве, СПЦ, Српска православна црква, Народна библиотека, Патријарх Герман, Карађорђе, Матија Бећковић, Врачар, Београд, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога