Четири државе упорно одбијају да уведу евро – више је разлога

Двадесет година након увођења евра неке европске земље још нису вољне да се придруже монетарној унији. Иако су у обавези да уведу евро, Шведска, Чешка, Мађарска и Пољска одлучиле су се на одлагање на неодређено време.

Постоје различити економски, политички, правни, социолошки, па чак и емоционални разлози за такву одлуку, пише у својој анализи Хрватска народна банка (ХНБ), преноси Пословни дневник.

У публикацији Прегледи, под називом "20. годишњица евра: зашто се неке земље још не желе придружити?", чији су аутори Милан Дескар-Шкрбић и Давор Куновац наводи се кључни економски аргумент против увођења евра у тим земљама – трошак губитка монетарног суверенитета.

Деветнаест држава чланица Европске уније (од њих двадесет седам) увело је заједничку валуту и приступило еврозони. Од преосталих осам држава чланица ЕУ-а изван еврозоне њих три, Бугарска, Хрватска и Румунија, исказале су велики интерес за приступање европском валутном механизму (ЕРМ ИИ) и увођење евра у скорој будућности.

Те земље, а посебно Хрватску, обележава висок ступањ финансијске евроизације. Због тога су приватни и јавни дуг у тим земљама врло осетљиви на курсни ризик, а могућности за аутономну монетарну и курсну политику у тим су земљама већ прилично ограничене. 

У том се смислу за те три земље увођење евра чини одрживим и оправданим избором политике, наводи се.

Преосталих пет европских земаља, пише у публикацији, не жели да се одрекне свог монетарног суверенитета. Данска, на пример, није по закону је у обавези да уведе евро (клаузула о изузимању). С друге стране, Шведска и преостале три нове државе чланице - Чешка, Мађарска и Пољска, по закону су у обавези да уведу евро у одређеном тренутку. Међутим, те су земље одлучиле одгодити на неодређено вријеме тај процес.

"Различити су разлози због којих те државе још увек не журе с увођењем евра. Неки од њих су политичке, неки социолошке, а неки емоционалне природе. Иако су сви врло важни, а каткад круцијални у стварању стајалишта о приступању монетарној унији, ти разлози нису у фокусу нашег интереса. Нас у овом раду занима кључни чврсти економски аргумент против увођења евра у четири државе чланице изван европодручја, а то су могући велики трошкови", наводе аутори.

У раду се наводи да се агументи против увођења евра могу поделити у три групе. Прва је значење курса као фактора стабилизације односно раста, што, истиче се, може бити привлачно у земљама с ниским нивоом евроизације као што су Пољска, Мађарска и Чешка, у којима евроизација кредита износи око 10 до 25 одсто. С друге стране, у земљама попут Бугарске, Хрватске и Румуније снажна депресијација локалне валуте могла би да угрози финансијску стабилност због високог нивоа евроизације (40 до 60 одсто) и примене валутне клаузуле.

"Имајући на уму да још увек постоје одређене неизвесности везане уз будућност европодручја, неке од четири држава чланица изван европодручја одлучиле су се на такозвани ‘чекај и види’ приступ (Бинзер Хоболт и Леблонд, 2009.)", наводи се у анализи ХНБ-а.

Закључује се да увођење евра не би довело до значајних трошкова у смислу стабилизацијских политика и привреднох резултата. 

Као што наводи Дарвас (2019.), у привредном смислу четири државе чланице изван еврозоне могле би да имају добре резултате и унутар и изван еврозоне.

Због тога се њихова несклоност уласку у монетарну унију не темељи на чврстим економским разлозима, већ на ширем социјалном и политичком контексту.

На крају, историја расправа о увођењу евра у тим земљама упућује на то да би нека будућа кретања могла врло лако превагнути у прилог увођења евра, барем у новим државама чланицама, пише у закључку ХНБ-ове анализе.