Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић - Без дистанце

    Нова влада Италије — крах Европске уније

    © Sputnik / Александар Милачић
    Европа
    Преузмите краћи линк
    Момир Булатовић
    11251

    Италија је напокон добила нову владу. Три мјесеца након избора и послије грозничавих политичких игара режираних у Бриселу којима је била намјера да се оспори исказана воља Италијана, они су запријетили свенародном побуном и добили прво полувријеме.

    Политичка збивања на Апенинском полуострву никада нису била досадна. Италијани воле да направе фешту и због мање важних ствари него што је политика. Али дешавања која су претходила избору владе Ђузепеа Контеа готово да су била потпуно лишена неодољивог италијанског шарма. Народ је, на почетку, био захваћен невјерицом због поигравања својом вољом, а затим испуњен бијесом према онима који су то намјеравали. Заћутао је са намјером да неконтролисано крикне, усљед чега су моћници из сјенке (тренутно) попустили и дозволили да се формира „прва популистичка влада у ЕУ“.

    Када су медији главног тока обавијестили свјетску јавност да је нова Влада Италије „прва популистичка“ у ЕУ остали су досљедни у својој намјери да лаковјерне читаоце и даље воде познатим морем полуистина или лажи обучених у истините тврдње.

    У нормалним политичким временима епитет „популистички“ (народни) користио би се у циљу похвале. У приликама које већ дуже од деценије прате ЕУ он представља најтежу покуду и уводи у предворје именовања фашистичким. Разумије се, званични Брисел и сав свијет високих финансија био је изненађен оваквим развојем догађаја. Иако је највјероватније оно глумљено, само „изненађење“ представља најтежу посљедицу по саму Европску унију. Њени челници се годинама понашају на начин који је наш народ описао узречицом: „Смије се ко луд на брашно“.

    Јер у Италији се није догодило ништа ново или неочекивано. У њој се десило оно што је морало да се деси и што је сваки разуман и истинољубив човјек могао да предвиди без нарочитих потешкоћа. 

    Крајем 2016. године италијански гласачи су на референдуму одбацили уставне промјене. Њихов циљ је био да се привуче страни капитал који би из умртвљености покренуо (већ подуже) посусталу привреду треће по снази економије у ЕУ, а средство за његово остварење је било додатно обесправљење радника и онемогућавање домаћем правном систему да поставља битнија ограничења пословању мултинационалних корпорација. Бирачи су открили превару која је била замаскирана причом о уштедама у иначе прескупој државној администрацији и у политичкој елити. Референдум је означио и крај дотадашње „социјалистичке“ владе Матеа Ренција.

    Из такве народне воље проистекла је нарастајућа политичка моћ десничарске (сјеверне) Лиге и покрета Пет звјездица која је прерасла шездесет одсто подршке италијанских бирача. Њихови лидери, Матео Салвини и Луиђи ди Мајо, код нотара  су овјерили споразум на основу којег је обезбјеђена подршка влади Ђузепеа Контеа. Двадесетак тачака тог „Уговора о Влади за промјене“ неодољиво подсјећа на оних чувених (и добрано заборављених) четрдесет тачака програма Сиризе, на основу којих је Алексис Ципрас формирао владу.

    Истина, на самиту ЕУ 2015. године Ципрас је, према писању западне штампе, „био пребијен као пас“ и натјеран да одустане од дословно свих тачака, па се многи надају да ће тако бити и са новом владом Италије. Ваљда је на то мислио и Гинтер Етингер, европски комесар за буџет, када је поручио Италијанима да ће их „финансијска тржишта научити како да исправно гласају“.

    Из свега се, дакле, може наслутити да се и на Италију намјерава примијенити грчки сценарио. То би била катастрофална грешка, али би се уклопила у образац понашања ЕУ бирократије. 

    Италија је ипак другачија. Не само због величине своје економије која значи и неминовност другачијег приступа у односу на Грчку. Италијани често знају да остваре чуда. Једно од већих је било њихово понашање након 1943. године и свргавања Бенита Мусолинија. Ратни губитници, посвађани између себе, омрзнути од савезника и презрени као издајници од Хитлера, нашли су се у немогућој ситуацији за опстанак. Ипак, само коју деценију касније, попели су се на седмо мјесто на свијету по економској снази. И то како. Са пицом, макаронима, вином, музиком, модом, дизајном, брзином… Са производима који су тражили мало рада и пуно памети и шарма. Отада многи од нас воле Италијане и упорно навијају за њих (посебно овом приликом).

    Ако Европској унији поред Грчке буде засметала и Италија, онда је разумно упитати се каква је то Европа без те двије државе које су одувијек представљале њене најљепше бисере? Очекивани напад ЕУ на нову владу Италије можда неће бити формални крај Европске уније, али ће засигурно представљати њен крах. 

    Крах представља оно вријеме које се бесмислено троши да би се одложила нека неминовност названа крајем.

    Тагови:
    крах, ЕУ, Ђузепе Конте, Италија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога