Слушајте Sputnik
    Римски колосеум

    Рим, нови фаворит Америке?

    CC0 / Pixabay
    Европа
    Преузмите краћи линк
    1204

    Напетост у односима Италије и Француске настала је као последица доласка на власт нове Владе у Риму, која је унеколико изменила суштинске аспекте италијанске спољне политике у смеру који је супротан интересима Француске.

    Такав однос снага је ојачао премијер Ђузепе Конте на састанку Г7 у Канади, када се Италија прикључила Доналду Трампу подржавши предлог о могућности да Русија поново постане чланица у оквиру „осморке“.

    Такав приступ Рима је решио неколико проблема. Као прво, Конте је подржавши Трампа ставио до знања да недавне италијанске иницијативе, које иду у прилог Москви, не само да не подривају савез са НАТО-ом, већ и олакшавају америчком председнику дијалог са Русима, упркос јакој опозицији његових унутрашњих противника.

    Као друго, таквим приступом Италија је на неки начин стала на пут покушајима зближавања Емануела Макрона са Трампом, што је он покушавао прошле године на Дан прославе пада Бастиље и Националног дана Француске. Зато се сада може рећи да се однос снага променио, чему иде у прилог и чињеница да током припрема за састанак Путин-Трамп, који је предвиђен за 16. јул, амерички саветник за Националну безбедност Џон Болтон неће боравити у Паризу, већ у посети Риму, где ће се састати са премијером, министром одбране и министром унутрашњих послова.

    Фотографије углавном намргођеног америчког дипломате, који се сада смеши свом италијанском колеги, сведоче о симпатијама између нове италијанске Владе и Беле куће. То што је Конте добио позив да 30. јула посети Вашингтон, сведочи о сасвим новој клими према Риму на уштрб Париза. У случају да састанак Путин-Трамп добро прође, можда ће Италија добити зелено светло да следећи пут стави вето када се буде гласало о продужетку санкција Русији.

    Јелисејска палата је, чини се, постала свесна потенцијалних последица корака Италије: крај меденог месеца на релацији Париз-Вашингтон и почетак јаке везе између Италије и Америке. То би можда могло да доведе и до другачијег односа снага и другачије улоге Рима у Средоземљу. Такође, могуће је активно учешће САД у заштити неких сектора економије Апенина.

    Одатле и та емотивна реакција и намера Макрона да одустане од захтева према Италији да озбиљније контролише миграционе токове и процесе репатријације такозваних економских миграната. Уз то се Јелисејска палата трудила чак и да дестабилизује унутрашњу политичку ситуацију у Италији. Могли су да се зауставе тек на реторици, али нису. Макрон је отишао корак даље и чак се тајно сусрео са Контеом у Риму и званично се сусрео са папом. Рекло би се да француски председник покушава да користи прогресивни католицизам у служби Париза, ослонивши се на односе који постоје између премијера Италије и Ватикана, како би посвађали политичке снаге које га подржавају и „припитомили“ Италију!

    Али чини се да резултати које је добио Макрон својом контраофанзивом нису задовољили очекивања Француске. Париз је покушао да протумачи споразум постигнут у Бриселу у своју корист, иако постигнути компромис заиста делује двосмислено и има много нејасноћа. Ако говоримо о међународним последицама, оне се могу осетити како у Европи, тако и у Либији, али и у читавом појасу Сахела. Уз подршку САД, како би се заштитила од миграционих токова, Италија може да покуша да уђе у „француско двориште“ на територији Африке, као што је био случај током рата у Алжиру. Ово је за Париз црвена линија и зато је нервоза Макрона потпуно разумљива.

    Коментар за Спутњик Ђермано Доторија, професора стратешких студија са Међународног универзитета хуманитарних наука Гвидо Карли.

    Тагови:
    фаворит, Италија, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога