Слушајте Sputnik
    Србија памти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    51233
    Пратите нас

    Двадесет година након агресије НАТО-а досадашње питање „ЗАШТО?“ (је извршена) мора да се замијени питањем: „СА КОЈИМ ПРАВОМ (су убијани једна недужна држава и њени становници)“?

    Вријеме је, кажу, мајсторско решето. Двадесет година је значајан период у животу сваке заједнице. Појединце и да не спомињемо. Али постоје догађаји који дјелују замрзнуто у времену и обично је човјеку тешко да протекли период усклади са емоцијама и разумом.

    У сусрет обиљежавању двадестогодишњице НАТО агресије многи би устукнули и у чуду се запитали: „Боже, да ли је могуће да је већ прошло двадесет година!“ Бомбардовање је било тако и толико сурово, незаконито, злочиначко, бесмислено, ужасно… да је морало бити урезано у колективну свијест свих генерација које су га доживјеле. Па и оних које су рођене након његовог окончавања.

    Ово потврђује низ манифестација којима се годишњица овог злочина обиљежава, како на високом државном нивоу, тако и међу научницима, ратним ветеранима али и, што је посебно значајно, међу младим генерацијама, данашњим студентима и ученицима.

    Послије 5. октобра 2000. године доминантно питање у односу на НАТО „интервенцију“ било је — „Зашто?“ Лаконски одговор да је свему крив Слободан Милошевић, који није знао да се извуче из смртоносног загрљаја НАТО-а, временом је изгубило на увјерљивости. Чак и код оних који су били очигледно додатно стимулисани да ову тврдњу, као дио пропагандног арсенала НАТО-а, одржавају у животу.

    Слободан Милошевић није био ни први ни једини државник који је од Запада осуђен на политичку (и фактичку) смрт, јер је интересе државе којој је био предсједник и народа који га је изабрао ставио испред и изнад интереса најмоћније војне алијансе у историји човјечанства.

    Агресија на СР Југославију била је увертира (мислило се тек лакши тренинг) за оно што је услиједило у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији… Био је то увод у стварање новог свијета у којем ће сила НАТО-а да лебди над цијелом планетом и која се, попут муње са небеса, спушта ка непослушнима и онима који вјерују да не морају да служе господаре са Запада. Свијета у којем НАТО, попут злоћудног тумора, усисава нове чланице, окружује Русију, пријети уништењем Сјеверне Кореје, најављује смрт Венецуели…

    Тих 78 дана под бомбама које су убијале и тровале недужне људе, али и генерације њихових насљедника, нису заувијек промијениле само Србију (званична Црна Гора је, нажалост, још много раније капитулирала и заузврат добила унутрашњи хаос продуженог трајања).

    Они су промијенили свијет!

    Слике како бахата, технолошки напредна и бездушна Алијанса бомбардује државу која није напала ни угрожавала ниједну другу, већ је годинама трпјела терористичку агресију из сусједне Албаније, пробудиле су много часних и истинољубивих људи у свијету, али и сахраниле сваку наду да би НАТО стварно могао бити организација за какву се јавно представљао.

    Брига о људским правима Албанаца са Косова и Метохије и борба против „злочиначких Срба“ били су тек јефтин изговор за право питање које је НАТО поставио самоме себи, на свој педесети рођендан, након што је побиједио све своје стварне и измишљене непријатеље: „У чему је смисао нашег постојања?“

    Одговор који су дали агресијом на СР Југославију запањио је остатак свијета. И натјерао га да се замисли и схвати да сљедећа мета може да буде било која држава. Морала се, дакле, спремати одбрана, уколико се жељела слобода.

    Најуспјешније су своје послове ове врсте, у минуле двије деценије, обавиле Русија и Кина. На задовољство свих патриота, иако је након окончања агресије била знатно ослабљена (вољом нових власти или наредбом нових „пријатеља“), и држава Србија и њена војска су у међувремену значајно ојачали.

    Жртве и разарања, али и херојски отпор и слободарски дух српског народа представљају подвиг на који ваља достојно подсјећати.

    На недавној међународној конференцији поводом двадесетогодишњице НАТО агресије, надахнуто је говорио и високи гост из Руске Федерације. Петар Толстој, замјеник предсједника руске Државне думе је, између осталог, рекао: „Чујем да ми Руси не можемо бити већи Срби од Срба. А зашто не? Ако Њемци могу бити већи Хрвати од Хрвата, а Американци већи Албанци од Албанаца, зашто не бисмо ми могли бити већи Срби од Срба?“

    Ове искрене и једноставне истине неки ће дочекати на нож и даће им погрешан смисао. Али такви ће остати у мањини. Убједљиву већину ће оне обрадовати и охрабрити. Бројним Србима ће пријати да се надгорњавају са Русима.

    Тим прије, јер постоје времена — а таква су била током НАТО агресије, када су Срби били толико велики да није тако лако бити већи од њих.

    Тагови:
    Момир Булатовић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога