Вријеме је, кажу, мајсторско решето. Двадесет година је значајан период у животу сваке заједнице. Појединце и да не спомињемо. Али постоје догађаји који дјелују замрзнуто у времену и обично је човјеку тешко да протекли период усклади са емоцијама и разумом.
У сусрет обиљежавању двадестогодишњице НАТО агресије многи би устукнули и у чуду се запитали: „Боже, да ли је могуће да је већ прошло двадесет година!“ Бомбардовање је било тако и толико сурово, незаконито, злочиначко, бесмислено, ужасно… да је морало бити урезано у колективну свијест свих генерација које су га доживјеле. Па и оних које су рођене након његовог окончавања.
Ово потврђује низ манифестација којима се годишњица овог злочина обиљежава, како на високом државном нивоу, тако и међу научницима, ратним ветеранима али и, што је посебно значајно, међу младим генерацијама, данашњим студентима и ученицима.
Послије 5. октобра 2000. године доминантно питање у односу на НАТО „интервенцију“ било је — „Зашто?“ Лаконски одговор да је свему крив Слободан Милошевић, који није знао да се извуче из смртоносног загрљаја НАТО-а, временом је изгубило на увјерљивости. Чак и код оних који су били очигледно додатно стимулисани да ову тврдњу, као дио пропагандног арсенала НАТО-а, одржавају у животу.
Слободан Милошевић није био ни први ни једини државник који је од Запада осуђен на политичку (и фактичку) смрт, јер је интересе државе којој је био предсједник и народа који га је изабрао ставио испред и изнад интереса најмоћније војне алијансе у историји човјечанства.
Агресија на СР Југославију била је увертира (мислило се тек лакши тренинг) за оно што је услиједило у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији… Био је то увод у стварање новог свијета у којем ће сила НАТО-а да лебди над цијелом планетом и која се, попут муње са небеса, спушта ка непослушнима и онима који вјерују да не морају да служе господаре са Запада. Свијета у којем НАТО, попут злоћудног тумора, усисава нове чланице, окружује Русију, пријети уништењем Сјеверне Кореје, најављује смрт Венецуели…
Тих 78 дана под бомбама које су убијале и тровале недужне људе, али и генерације њихових насљедника, нису заувијек промијениле само Србију (званична Црна Гора је, нажалост, још много раније капитулирала и заузврат добила унутрашњи хаос продуженог трајања).
Они су промијенили свијет!
Слике како бахата, технолошки напредна и бездушна Алијанса бомбардује државу која није напала ни угрожавала ниједну другу, већ је годинама трпјела терористичку агресију из сусједне Албаније, пробудиле су много часних и истинољубивих људи у свијету, али и сахраниле сваку наду да би НАТО стварно могао бити организација за какву се јавно представљао.
Брига о људским правима Албанаца са Косова и Метохије и борба против „злочиначких Срба“ били су тек јефтин изговор за право питање које је НАТО поставио самоме себи, на свој педесети рођендан, након што је побиједио све своје стварне и измишљене непријатеље: „У чему је смисао нашег постојања?“
Одговор који су дали агресијом на СР Југославију запањио је остатак свијета. И натјерао га да се замисли и схвати да сљедећа мета може да буде било која држава. Морала се, дакле, спремати одбрана, уколико се жељела слобода.
Најуспјешније су своје послове ове врсте, у минуле двије деценије, обавиле Русија и Кина. На задовољство свих патриота, иако је након окончања агресије била знатно ослабљена (вољом нових власти или наредбом нових „пријатеља“), и држава Србија и њена војска су у међувремену значајно ојачали.
Жртве и разарања, али и херојски отпор и слободарски дух српског народа представљају подвиг на који ваља достојно подсјећати.
На недавној међународној конференцији поводом двадесетогодишњице НАТО агресије, надахнуто је говорио и високи гост из Руске Федерације. Петар Толстој, замјеник предсједника руске Државне думе је, између осталог, рекао: „Чујем да ми Руси не можемо бити већи Срби од Срба. А зашто не? Ако Њемци могу бити већи Хрвати од Хрвата, а Американци већи Албанци од Албанаца, зашто не бисмо ми могли бити већи Срби од Срба?“
Ове искрене и једноставне истине неки ће дочекати на нож и даће им погрешан смисао. Али такви ће остати у мањини. Убједљиву већину ће оне обрадовати и охрабрити. Бројним Србима ће пријати да се надгорњавају са Русима.
Тим прије, јер постоје времена — а таква су била током НАТО агресије, када су Срби били толико велики да није тако лако бити већи од њих.
Сви коментари
Прикажи нове коментаре (0)
као одговор на(Прикажи коментарСакриј коментар)