Слушајте Sputnik
    Рат уживо: НАТО авиони 1999. године узлећу у правцу СРЈ

    Агресорски маневар: Зашто је НАТО избегао да каже да је у рату против Југославије (видео)

    © AP Photo / Amel Emric
    Србија памти
    Преузмите краћи линк
    Наташа Милосављевић
    1813

    СР Југославија је решење 1999. могла да тражи и кроз Резолуцију УН за мир из 1950. године, која је донета поводом рата у Кореји. Она би омогућила да Генерална скупштина преузме улогу Савета безбедности, па да она нареди неке мере, али ни за то није постојала политичка воља.

    Обележавају се две деценије од агресије НАТО-а на СР Југославију, а још нису утихнуле полемике о томе да ли је то била интервенција, бомбардовање или агресија.

    Тим поводом гост емисије Радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ био је др Борис Кривокапић, професор Правног факултета Универзитета „Унион Никола Тесла“ у Београду, али и професор међународног права на Самарском националном истраживачком универзитету „Сергеј Павлович Корољов“. Инострани је члан Руске академије природних наука и истакнути стручњак за међународно јавно право и људска права.

    Он објашњава да када велике силе одлуче да нападну некога, избегавају да то назову ратом. 

    У прошлости су државе имале право да воде ратове, то је био један од атрибута суверености. После Првог светског рата дошло је до ограничења тог права, а након Другог забрањена је не само употреба силе, већ и претња силом, рекао нам је Кривокапић и додао да је дозвољена сила само ако се ради о самоодбрани и то по Члану 51. Повеље Уједињених нација и када је реч о колективним мерама које УН предузимају против неке државе агресора.

    „Када светске силе имају потребу да воде неки оружани сукоб, онда избегавају да га назову ратом. За њих је то кампања, ангажовање, бомбардовање, операција… Дакле, ако би рекли да су повели рат против некога, онда би били агресори. Многи су заборавили да су УН систем колективне безбедности, организација која треба да притекне у помоћ жртви агресије. У Савету безбедности, који је требало да оцени да се ради о агресији, кључна места била су управо агресорска — од пет сталних чланица три су учествовале у агресији на нашу земљу: САД, Француска и Велика Британија“, подсећа Кривокапић.

    Још 1999. наш саговорник је објавио књигу „НАТО агресија на Југославију, сила изнад права“, а у новембру исте године су му на стручном скупу о међународном праву у Шпанији све колеге, укључујући и Американца са Харварда, рекли да је то била агресија, нису имали никакву дилему.

    Ипак, овај добар познавалац међународног права каже да је СР Југославија решење могла да тражи и кроз Резолуцију УН за мир из 1950. године, која је донета поводом рата у Кореји. Она би омогућила да Генерална скупштина преузме улогу Савета безбедности, па да она нареди неке мере, али ни за то није постојала политичка воља.

    Оно што је за нас добро, према Кривокапићевом мишљењу, јесте да се ситуација данас умногоме променила у односу на ту 1999. и да се и даље мења.

    „Више не живимо у униполарном свету са једним центром моћи, сада велике силе контролишу једна другу, што је у интересу целог света“, додаје овај стручњак за међународно јавно право.

    Што се тиче појединих замерки да је требало да радимо више на прикупљању доказа како бисмо могли да тужимо НАТО, Кривокапић каже да нама докази нису потребни и да је само отпочињање акције довољан доказ агресије.

    „Људи обично имају негативан однос према међународном праву и питају се како је ово могло да нам се догоди, али живот није праведан. У међународним односима много тога функционише добро, али се понекад догађају екцеси када се право драстично крши, што се десило и нама“, каже професор Кривокапић.

    Тужба против Алијансе је, према мишљењу нашег саговорника, нереална, јер бисмо теоријски могли да тужимо НАТО државе Међународном суду правде.

    „За њега је специфично што стране у спору могу да буду само државе, али да би друга страна ушла у спор, она мора да се сагласи. Према томе, ми можемо да тужимо САД, а они могу да кажу да не желе да се ’играју са нама‘. Друга опција је да тужимо те земље пред својим судом, али нећемо остварити пресуду, него ћемо само покварити односе. Трећа опција је да појединци туже земље пред Европским судом за људска права, али ни ту нећемо постићи никакав успех. На крају нам остаје још једна могућност која је је истоветно осуђена на пропаст, а то је да тужимо државе НАТО-а пред њиховим судовима“, наводи наш саговорник.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога