Уживо
    Снежана Радојичић

    Лењин, православље, будизам: „Руски микс“ бициклисткиње Снежане Радојичић

    © Фото: Званична страница Снежане Радојичић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Тимур Блохин
    0 15842

    Да би се пропутовало пола света потребно је осам евра дневно, минимум пртљага, поуздан бицикл и жеља да се не живи од посла везаног за канцеларијску фотељу.

    Тако је за неколико година бициклисткиња из Србије Снежана Радојичић „обрнула“ око 30 хиљада километара. Закарпатје, Турска, Казахстан, Кина, два пута Русија са свим њеним различитостима – од кавкаских гребена до степе и, коначно, источног Сибира. Сада је Снежана Радојичић код куће, путује по Србији и представља своју прву књигу – Закотрљај ме око света.

    О глави Лењина, српској кухињи у Иркутску и проласку царине уз помоћ седишта за бицикл са Снежаном Радојичић разговарао је новинар Спутњика Тимур Блохин.

    Једна од најдосаднијих препрека на путу пустолова су државне границе: свугде постоје различита правила и закони. Да ли сте имали прилику да се суочите са нечим необичним?

    — Пре две године сам била прво у Русији два месеца, на почетку путовања. Мислим да сам први бициклиста који је прошао преко Кавказа пошто је забрањен прелаз за све што није моторно возило. Занимљива је анегдота како ме је пустио руски цариник. Прво су рекли, не може, идите, сачекајте нека кола. А тамо није било никог живог. И онда сам се ја онако тужно окренула и у том тренутку је изашао ваљда шеф тих људи на царини и видео је моје седиште „брукс“. То је најпознатије бициклистичко седиште, које има традицију 200 година, прави се специјално за дуге туре. И онда је воки-токијем рекао овом војнику да ме позове назад. Рекао ми је: јао, па и ја сам некад возио бицикл, и ја сам имао „брукс“ седиште, па ти си прави бицикл-туриста. И тада смо почели да причамо пошто ја мало говорим руски. А он је онда рекао – ма хајде, прођи.

    А шта је са безбедношћу? На пример, били сте на језеру Бајкал, где је густина насељености врло мала – а ви сами у шатору.

    — Осећала сам се потпуно безбедно у Русији. Људи су долазили код мене. Било је невероватно. Сећам се, док сам била на Бајкалском језеру дошла је нека група мушкараца. Ја сам камповала два дана на том месту и било је много лепо. Изашли су из кола и питали ме да ли ће ми сметати? Кажем, не, зашто бисте ми сметали. Кажу – знате, ми смо дошли да пијемо овде. Добро, у реду. Хоћете ли бити агресивни, питам ја њих. Не, не, нећемо. Онда су они отишли доле, сели на плажу, пили, вратили се, љубазно, најкултурније се поздравили са мном, тражили да се сликамо и отишли својим колима. Било ми је потпуно невероватно колико су љубазни и фини.

    Постоји народна песма Славно море – свети Бајкал, где је јунак песме бегунац из затвора. Када сте кренули на пут око света, од чега сте бежали?

    — Мислим да је то мало стереотип кад је реч о путницима. Потпуно су различити разлози зашто људи путују. И мој мотив није био никакво бекство. Ја сам чак имала солидан живот у Београду, многи људи би били задовољни тиме. Али мене то једноставно није испуњавало. Кренула сам да тражим слободу, јер је то била моја жеља одвајкада и инспирација за писање.

    Ваша свесна усамљеност, посебно на обали највећег слатководног језера на планети, вероватно је остављала простор за размишљање. О чему?

    — Вожња бициклом је као непрестана медитација. Могу да не размишљам ни о чему, потпуно сте препуштени том тренутку у коме сте, све импресије прихватате. Бајкал је једно невероватно место. То је нешто најлепше што сам видела, а ја сам пуно тога видела, и пуна сам импресија после три године на путу. И пошто сам већ одлучила да ћу се вратити на два-три месеца да промовишем своју књигу, размишљала сам да чак ако се у некој варијанти деси да не наставим путовање, ово је као шлаг на торти. Кад бих размишљала о нечему, размишљала сам о тим пределима. Људи су били феноменални. То су Бурјати. Веома су љубазни и гостољубиви.

    Имате фотографију меморијалне таблице у част Александре Потањине, прве жене која је још у 19. веку примљена у Руско географско друштво. Она се прославила као етнограф, између осталог радовима о животу Бурјата, народа монголског порекла који броји око 600 хиљада људи и исповеда углавном будизам. Ви сте у извесном смислу српска Александра Потањина. Каква су ваша запажања?

    — Бурјати су јако поносан народ. Чула сам неке легенде везане за њих. Поносни су што најпре науче да јашу коња, а онда да ходају. Тај будистички елемент је тамо изузетно јак. Имала сам срећу да видим и чувеног ламу. И невероватно је да су ми управо православци причали највише о том лами и о његовим чудима. Потпуно их прихватају. Значи, постоји неко прожимање тих двеју религија и култура.

    А знате ли да се у Улан Удеу, главном граду Бурјатије, налази највећа глава Лењина? Споменик, наравно…

    — Огромна је заиста! Мени се то допада. У Азији је свуда такав микс невероватних ствари. Мада, када сам ушла у Русију, мени је било као – најзад Европа! Мени је само лепо кад видим да то све функционише заједно, да ту нема сукоба међу људима. Једни су комунисти, други – православци, трећи – будисти… И то је сасвим у реду ако живе у љубави.

    По вашим причама и фото-извештајима види се да се српка реч може чути на многим местима на истоку Русије.

    — На руско-монголској граници (возим ја према Русији) сретнем двојицу Швајцараца који иду из Русије према Монголији. И ми туристи увек застанемо кад се сретнемо на путу, попричаммо. Увек размењујемо информације о јефтином смештају. Хтели су да ми препоруче смештај у Улан Удеу. Не, кажем, не треба, имам тамо пријатеља. Добро. Хоћеш у Иркутск? Нашли смо јефтин хостел. Не, и тамо имам пријатеља, има хостел. Они кажу, па ви Срби – свуда вас има!  Да, има невероватно пуно наших људи у Русији – и у Сибиру. У Улан Удеу сам била код човека који живи већ тридесетак година тамо. Ожењен је Рускињом. Иначе је из Славоније. Иркутск је много леп град, потпуно је европски уређен, види се да има јако пуно пара. Чула сам информацију да немају ниједног незапосленог. Један од наших људи, Сарајлија, купио је у том централном хотелу у годинама транзиције два спрата, реновирао их и направио заиста леп хостел. Доле се налази енглески паб, који је он допремио из Лондона. Сад је отворио руске бање. Тамо сви послодавци имају проблем да нађу радну снагу. Дођу људи да раде и онда добију понуду из неке друге бранше, фирме, за веће паре.  Немају довољно људи. Онда је он довео и запослио неколико људи из Црне Горе и Србије као куваре.

    Значи, недалеко од Бајкала точи се ракија и цврчи пљескавица на жару?

    — Па има и тога! У хостелу код мог пријатеља Жељка постоји тај балкански специјалитет са свим овим нашим пљескавицама, ражњићима, белим месом на жару, луком, наравно… Тако да сам била одушевљена да једем као код куће. Кажу да иде јако добро, да много Руса то наручује.

    У књигу Закотрљај ме око света Русија није стала. Можемо ли рачунати на наставак?

    — Друга ће бити о јужном делу, где сам била пре две године. Ова прва књига говори само о првом делу путовања, када сам кренула са Карпата. У Русији сам доживела велико искушење када сам остала и без то мало пара што сам имала. Прво сам срела неке јако-јако добре Русе, који су ми много помогли и мислила сам да останем да волонтирам у Русији. Мало сам се тиме бавила, али онда су се десиле неке лепе ствари. Добила сам подршку са разних страна. Било је то лето 2012. баш битан преокрет у мом путовању јер сам схватила да то што сам мислила да је проблем заправо није проблем, него да се увек нађе решење. И одлучила сам да наставим даље иако немам довољно средстава. И путеви су се опет отворили. Почела сам да пишем за неке новине. Баш сам преживела занимљив период када сам први пут била у Русији.

    Са тог првог боравка највећи утисак је на мене оставила вожња уз Волгу, када сам посетила Волгоград. Тад сам први пут била у степи. Возим и никад краја. Уби онај ветар! И онда размишљам, боже, шта ли је онај Хитлер мислио кад је уопште покушао да овде уђе?! Само да је крочио у степу, схватио би да је немогуће освојити земљу која има овакву степу и овакав ветар у степи! И када сам у Волгограду видела споменик људима који су погинули у Стаљинградској бици – било је то нешто најфасцинантније, најграндиозније што сам видела. И осетила сам, гледајући Мамајев курган, да сам поносна што смо и ми били део те приче, што смо били на правој страни.

    Тагови:
    путовања, Снежана Радојичић, Бајкал, Улан Уде, Иркутск, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога

    Догађаји дана

    • НБА

      Неприхватљиво је оправдање да је неки спортиста користио нека средства која подстичу већу снагу, брзину и експлозивност у медицинске сврхе као део лечења, јер спортисти имају медицинске тимове који знају да је то недозвољено, а има и других, алтернативних лекова који нису на допинг листи, сматра прослављени југословенски кошаркаш Жарко Варајић.

      0817
    • Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров говори на конференцији за медије након састанка Савета министара ОЕБС-а у Хамбургу

      Званична представница Министарства иностраних послова Русије Марија Захарова описала је на Фејсбуку могући дијалог руководства агенције Ројтерс и дописника, које је, наводно, опсовао шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.

      0 628
    • Картер Пејџ, саветник новоизабраног америчког председника Доналда Трампа

      Картер Пејџ, саветник изборног штаба председника САД Доналда Трампа, наступиће током посете Москви у понедељак у Међународном мултимедијалном прес-центру МИА „Росија севодња“.

      0 438
    • Александар Чепурин

      До краја године премијер Србије Александар Вучић састаће се са руским министром одбране Сергејом Шојгуом, потврдио је за Спутњик амбасадор Русије у Београду Александар Чепурин.

      1756
    • Конференција Удружења породица несталих, убијених и погинулих на простору бивше Југолавије, поводом Дана људских права

      Породице жртава на простору бивше Југославије данас траже преко 10.000 несталих лица из ратова деведесетих година прошлог века. Хрватска ни 25 година после рата није ексхумирала преко стотину српских жртава у регистрованим гробницама.

      1565
    • Град Севастопољ на црноморском приморју Крима

      Питање о статусу Крима неће бити доминантна тема у већини западних влада већ наредне године. Доналд Трамп ће се, притом, тешко одлучити да Крим призна као део Русије, али могао би да удаљи ту тему са дневног реда, сматра руски сенатор Алексеј Пушков.

      0 392