У Београду се сутра отвара 43. Међународни филмски фестивал ФЕСТ на коме ће под слоганом „Ту смо – у сазвежђу победника“, бити приказана нека од најбољих остварења светске кинематографије током протекле године – 90 премијерних и 34 репризна филма са укупно 242 пројекције.
ФЕСТ ће први пут имати такмичарски карактер, а о наградама ће на крају фестивала, 8. марта, одлучивати међународни жири. Али већ је познато да ће награде „Београдски победник“ за изузетан допринос филмској уметности бити додељене српској глумици Милени Дравић и руском редитељу Александру Сокурову.
Култни руски режисер у ексклузивном интервјуу за Спутњик каже да је ово његова прва посета Србији, а да на фестивал стиже, како је рекао, широм отворених очију, да ради, али и да види и осети како живе обични људи у нашој земљи.
Шта за вас значе филмски фестивали какав је ФЕСТ?
„Фестивал је за мене рад. Долазим на фестивале кад ме позивају, никуда не идем ако ме не позивају, по својој жељи. Ако сам потребан долазим, ако долазим — радим. Боравак на фестивалу схватам као свој професионални рад, као рад руског уметничког аутора. Знам како је тешко организовати фестивале и својим доласком желим да пошаљем поруку да подржавам фестивал и људе који га организују и желим да га подржим свим чиме могу. Учествујем у дискусијама, ако је потребно дајем интервјуе, ако је потребно састајем се с неким, али понекад имам своје специфичне молбе. Рецимо, волим кад допутујем да посетим фабрику, школу, болницу. Мање ме интересују музеји. Желим да видим како живе људи и сазнам нешто ново о разним људима са разним места. Примера ради, био сам у Израелу и молио сам да ме одведу у војну јединицу, у другој земљи молио сам да ме одведу у металуршки комбинат. За мене путовања имају пре свега значај у томе да сакупим утиске о томе како живе људи, или једноставније речено о заједништву људи.“
„Филмски фестивал за мене није упознавање са филмовима — то је за мене упознавање с народом, градом, али пре свега са људима. Људи су моја страст, волим људе, људски живот је невероватно интересантан“.
Шта бисте желели да видите у Србији?
„Желео бих да обиђем неко предузеће, да посетим болницу, средњу школу… Наравно, желео бих да видим Београд. Никад нисам био у Србији. Уопште, нисам никад био у том делу света. Иако су ме много пута позивали у Београд, увек би се то поклопило са снимањем или завршавањем неког филма. Сад сам завршио нови филм, имам неколико слободних недеља, и са радошћу сам прихватио овај позив. Још сам захвалан што су моји пријатељи из Београда прихватили да позову двојицу мојих студената и неки филмови мојих студената ће бити приказани.“
Мислите ли да можете да сарађујете са неким српским ауторима?
„Засад нисам о томе размишљао. Треба се упознати. Још не разумем какве су наше додирне тачке и интересовања у Србији. За то је потребно познавати људе, а надам се да ћу неког упознати. Мени су интересантни сценаристи, драматурзи. Али ми ипак говоримо на различитим језицима. Како наћи заједнички језик и да ли у Србији има неко ко зна руски? Сценаристи су ми потребни и за задовољством бих радио са младим сценаристима, ако буде такве могућности. Ту сам отворен за сарадњу. Што се тиче филмске продукције, не знам које су могућности српске филмске индустрије, не знам да ли у Србији има пара за финансирање филмске продукције нити каква су искуства српских кинематографа. Зато ћу све гледати широм отворених очију.“
Шта вама значи награда која ће вам бити додељена и која је порука за српске гледаоце? Тим пре што су Руси и Срби блиски народи.
„Ипак, видите како се мало срећемо, чак и на државном нивоу су занемарљиви контакти. У Русији нигде нећете чути о Србији, не видимо српску робу на рафовима, а потренебна нам је, посебно сада, не знамо српске филмове, не познајемо српску телевизију, филхармоније, позоришта. Или сам ја недовољно обавештен, премда ја прилично пажљиво пратим озбиљне културне садржаје. На жалост, дистанца између Русије и Србије је зачуђујуће велика.“
А вероватно вам је познат допринос који су бели Руси дали српској култури.
„Да. Знам да је Србија прихватила многе наше сународнике, угледне људе. Али чини ми се да сада постоји много тога што се супротставља нашим међусобним односима. Имамо веома јаког посредника, као што претпостављате. Зато ми се чини да Европа није превише заинтересована за зближавање Србије и Русије. Не мислим ту на војну и економску компоненту, ту нисам стручан, али рекао бих да међу нама постоји огромно растојање у културном смислу. Ипак је тежња ка Европи јача него тежња ка Русији, то ми видимо.
Али кад се суди о политичким околностима, трудим се да будем опрезан. Важно је не бити нервозан, него када говориш о историји или политичком процесу, бити уздржан и с поштовањем се односити према различитим странама, иначе ћемо имати само сукобе. Човек из културе не треба да учестувје ни на чијој страни у политици.“
Како видите однос Европе и Русије?
„Русија се не може посматрати без Европе. Европа је стварала Русију, сви смо заједно живели. Не знам да ли Европа схвата шта је Русија дала Европи, али Европа је наша старија сестра. Ми смо сви браћа и сестре, једна породица, али стално се појављују неки далеки рођаци…“
