Слушајте Sputnik
    Младен Мијатовић

    Мијатовић: Говорио сам апсолутну истину

    © Фото : PINK INTERNATIONAL COMPANY
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    0 282

    У време НАТО бомбардовања Југославије био је репортер Студија Б, упамћен као човек који је 78 дана непрекидно био на терену. Новинар РТВ Пинк Младен Мијатовић за Спутњик говори о извештавању из Београда под бомбама.

    Да ли је морало да буде тако, да ли се од вас захтевало да будете стално на терену, одакле вам енергија за то, да ли сте осећали умор?

    – Схватио сам то као свој посао, од прве вечери, 24. марта  1999. закључно са последњом ноћи бомбардовања нашег града и наше земље, Студио Б је био фирма која је благовремено, непристрасно и тачно извештавала о свему што се дешавало, првенствено у Београду, али и широм земље. За разлику од велике већине других медија, код нас није било цензуре, радили смо сви заједно врло одговорно, на најпрофесионалнији начин. Ја сам можда био најекспониранији, зато што сам сваког дана и сваке ноћи извештавао са локација које су, у том тренутку, биле најугроженије.  Нисам осећао умор, нити се он на екрану примећивао, био је то мој професионални задатак и обавеза, ја сам је тако схватио, прихватио и одговорио на њу.

    Да ли сте тада имали представу колика је одговорност на вама? Било је то време када се Студију Б потпуно веровало, а Авраму Израелу и Младену Мијатовићу под НАТО бомбама се веровало можда више него било којем политичару.

    – Познато је да већина политичара, нећу рећи да не говори истину, зна да оно што мора да се каже увије у обланду, они много причају, а ништа не кажу. Оно што је Студио Б говорио и што сам ја говорио у том тренутку, то је била апсолутна истина, чињенице, када је нешто црно, црно је, када је било бело, тако сам га представио. Говорио сам апсолутну истину, свидело се то неком или не.

    Рушевине у Немањиној
    © AFP 2018 / ANDREJ ISAKOVIC
    Рушевине у Немањиној

    Чега ћете се сећати као најпотреснијег момента из тих 78 дана бомбардовања наше земље? 

    – Била је то ноћ крајем априла када је бомбардована зграда Генералштаба у улици Кнеза Милоша. Страдало је неколико људи, а неколико мојих блиских пријатеља остали су трајни инвалиди, претрпели су стравичне последице тог напада на срце града. Ја сам имао велику срећу да ме ниједан гелер није погодио, прошао сам без физичких последица. Помагао сам својим пријатељима који су остали без ногу, носио сам их до аутомобила који их је одвезао у Ургентни центар. Поред свега тога, наравно, нисам заборавио мој примарни задатак, да обавестим јавност о томе што се догодило. Та ноћ је остала као најпотресније сећање. Те ноћи погођен је и торањ на Авали, догодио се и земљотрес, није био јак, али га се сећам, била је то најтежа ноћ које ћу се сећати до краја живота.

    Да ли је било тренутака када сте се осећали немоћним, да ли сте размишљали о томе да је човек толико мали да не може било шта да промени?

    – У тим тренуцима буквално нисам имао времена да размишљам о тим стварима, морао сам да се фокусирам на оно што радим, проценио сам да је то најважније, имао сам такав осећај. У ноћи када је погођена болница Драгиша Мишовић над небом, пошто смо у Градском штабу за цивилну заштиту имали  радар на коме смо пратили шта се дешава, у једном тренутку на небу је било више стотина авиона. На границама Босне, Мађарске и Хрватске, били су спремни да улете у наш ваздушни простор. Тад је било прилично гадно, постојала је бојазан да ће бити поновљено бомбардовање, као што је био случајх Генералштаба и да ће последице бити још теже. То ми је у једном тренутку прошло кроз главу. У сваком случају, прва и последња мисао после тих слутњи била је да морам да извештавам, да стигнем на сва места где други нису могли или нису желели, јер Београђани су морали да знају шта се дешава, да имају реалну слику о свему.  

    Да ли вам је из периода бомбардовања остало  и неко лепо сећање на најстрашнији период у каријери, људи су се у тим данима окренули једни другима?

    – Наравно да је било и лепих тренутака, памтим неколико, а заједничко и најупечатљивије је тада исказано заједништво и солидарност грађана тадашње Југославије, становника Београда. Тих 78 дана били смо много ближи једни другима.  Није било себичних, помагали смо једни другима колико год смо могли. Град је функционисао на један, за ратне услове, веома добар начин. Мислим да смо тада сви ми, као грађани показали висок степен заједништва и солидарности, који нам, нажалост, веома често недостаје у мирним временима. Волео бих да није тако.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога