Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 84
    Пратите нас

    Положај синдиката и радника у Источној Европи и Србији радикално се променио од времена социјализма. Класично радништво нестало је у вихору транзиције, а положај запослених у Србији је трагичан, каже у интервјуу Спутњику професор Факултета политичких наука у Београду Зоран Стојиљковић.

    „Измењен је и институционални и правни оквир за деловање синдиката. Измењен је и правни оквир који регулише положај запослених грађана. Са настанком политичке компетиције и вишестраначког плурализма, плурализована је и синдикална сцена. У већини ових земаља након осамдесетих година дошло је и до пада производње, смањивања запослености и реалних зарада запослених. Ово су потпуно другачије и неповољне околности за запослене и синдикате“, додаје Стојиљковић.

    Колико се променио положај радника у земљама у транзицији?

    Ми смо видели процес нестајања класичног, традиционалног радништва, губитка и потпуне девастације такозване реалне економије. Уместо фраза најбоље говоре подаци да смо сада, када се ради о индустријској производњи, на нивоу 40 одсто од производње из далеке 1988. године. Угасили смо бројна предузећа реалне економије. Развијали смо, нешто мало, терцијарни сектор, али криза 2007–2008. показала је колико је то био привидан раст.

    Колико је економска криза утицала на промену положаја радника у Европској унији и Србији?

    Прво, трагичан је положај запослених грађана у Србији. Чињеница је да у Србији у ризику од сиромаштва живи четвртина грађана, а зона ризика од сиромаштва утврђена је на, отприлике, 350.000 динара годишње за четворочлану породицу. Замислите какав је то раскошан живот! Друго, велики број људи се налази око ове зоне. То што се већ енти пут враћамо на просечну зараду од 350 — 400 евра говори о тежини транзиционе драме где са друге стране имате око 1 до 2 одсто транзиционих добитника, такозваних тајкуна и припадника политичке елите, који су искористили прилику да сервисирајући услуге и отварајући тржиште за глобализовани капитал и корпорације зараде и поправе свој положај. Са кризом је настала огромна конкуренција око тога ко ће привући страни капитал, ко ће олабавити и флексибилизовати радна правила игре и ко ће своју радну снагу учинити јефтинијом. Нажалост, владе у региону, па и у Европској унији, поносе се тиме што им је предност јефтина радна снага. Због тога смо дошли у позицију у којој јесмо — ово је концепт развоја који доводи до повећања неједнакости, где раста има без нове запослености и где раста има без квалитетног живота достојног човека.

    Како велика незапосленост утиче на смањивање радничких права?

    Читава неолиберална фразеологија је да ће оштрије радно законодавство, које ће отерати бројне нераднике са посла, омогућити да се брже запослиш ако хоћеш да радиш и да је то у интересу бројних младих незапослених. Ја не видим да се законом, поготово рестриктивним радним законом, отварају нова радна места. Нова радна места отварају се, ваљда законом о запошљавању или, пре свега, предузетничким, успешним развојним пројектима, а не овом врстом фразеологије. Не видим да је то довело до раста запослености. И када постоји стопа раста, као што смо имали од 2003. до 2008. то је био раст без нове запослености, без квалитетних, одрживих радних места. То се показало одмах чим је дошла криза.

    Где се, у новом српском друштву, налазе синдикати?

    Синдикати се налазе на најнижој тачки у новијој историји Србије. И законодавство Краљевине Југославије је, чини се, било нешто либералније, него што су данашња правила игре, при чему су правила игре компатибилна са европским законодавством, али је однос снага у корист послодаваца драматично наглашен да не можете ни основна радна права да браните, јер имате неделатне инспекције рада и немате посебне судове рада, него сте препуштени судској заштити, што може да траје и годинама. Можете да имате норме које су прихватљиве, али ако немате избалансиран однос снага, онда своја права не можете задовољити. Синдикати су у тој позицији зато што је све мање запослених, све је мање синдикално организованих. Имате ситуацију у којој криза страшно дисциплинује. Србија спада у ред земаља са највишим страхом од губитка посла, радна места су флексибилна, несигурна и лако замењива. На примеру запослених у страним банкама можете да видите колико морате да радите — 10 или 12 сати и да сте послодавцу увек на изволите. Тешко је организовати такве раднике.

    Може ли се стање променити укључивањем синдиката у политику?

    На овај начин и овако не. Синдикати се већ укључују тако што се мали, нерепрезентативни синдикати укључе у неку коалицију и купе тако места за шефа синдиката и његовог најбољег пријатеља. Овде и партије које се зову левица спроводе неолиберални програм. Погледајте рецимо СПС. Једна прича у изборној кампањи, ММФ је шеснаеста рупа на свирали, а онда дисциплиновано седење у Влади и чувена Дачићева изјава приликом усвајања Закона о раду да може да се обеси на Теразијама, а да ће тај закон, који је антираднички јер не балансира односе снага, ипак бити усвојен.

    Има ли уопште смисла протестовати за Први мај?

    Наравно да има, јер док не сакупите грађанску кураж, док се не осмелите да се усправите и не почнете да се борите за своја права и не удружите се са свима онима који су погођени рестриктивним мерама Владе… Најлакше је узети тим категоријама, видећемо колико ће тај новац бити усмерен на развој, колико ће довести до тога да се прогресивно опорезују најбогатији и до смањења приватних и јавних монопола који су довели до овако катастрофалних резултата. Грађани Србије су, не први пут поднели жртву, видећемо хоће ли то имати смисла.  

    Тагови:
    транзиција, синдикати, први мај, Зоран Стојиљковић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога