Београд+ 17°C
Ниш+ 15°C
Слушајте Sputnik
    Владимир Кецмановић

    Кецмановић: За декларативне левичаре сам Че Гевара

    © Фото : Laguna
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    0 474

    Сигурно не видим себе као десничара јер десничар нисам. Не пада ми, међутим, на памет да се од те оптужбе браним зато што не мислим да је бити десничар нешто лоше. Што се тиче оптужбе да сам националиста — нисам сигуран ни да сам националиста, али уколико људи мисле да јесам, то доживљавам као комплимент, каже Владимир Кецмановић

    Један од најпопуларнијих српских писаца средње генерације Владимир Кецмановић поново се нашао у центру пажње јавности из ванкњижевних разлога — пре неколико дана дао је оставку на место члана Управног одбора Народне библиотеке Србије (НБС) после избора Ласла Блашковића за првог човека те институције.

    „Нисам напустио Управни одбор зато што сам прегласан, него зато што је одлука УО била непринципијелна“, каже Кецмановић за Спутњик.

    „Нисам имао никакав приватан разлог да гласам за Предрага Ђукића. Тог сам човека први пут видео оног дана кад је дошао да га интервјуишемо. И видео сам да има неупоредиво бољи програм од остале двојице кандидата, што сам претходно и прочитао у материјалу који нам је доставио. Разлика између његовог и програма остала два кандидата је до те мере неспорна да ту није могло да се говори о нијансама. Напросто, била је реч о томе да ли неко хоће или неће да види оно што је очигледно“, додаје Кецмановић.

    Неко би могао помислити, имајући у виду Ваш јавни ангажман, да сте из маркетиншких разлога „дигли дреку око избора директора Народне библиотеке Србије.

    — Уколико неко мисли да сам човек који из маркетиншких разлога „диже дреку“, поставља се питање због чега су ме бирали у тај УО… Када ми је пре неколико месеци из Министарства културе понуђено да будем члан УО и кад сам видео имена осталих чланова и в.д. управника, било ми је јасно како ће се ствари даље развијати. Логична одлука у том моменту била је да понуду одбијем. Међутим, чињеница да годинама као колумниста пишем о негативним појавама у српској култури које личе на ову којој управо сведочимо, натерала ме је  да покушам готово немогуће — а то је да својим учешћем променим негативну праксу непоштовања принципа и процедуре. Од почетка је било јасно да су шансе за то минималне, али сам урадио највише што је било могуће. Оног момента кад је било јасно да сам поражен —  мирне савести сам поднео оставку и јавно честитао госпођи Види Огњеновић на избору њеног кандидата.

    Владимир Кецмановић
    © Фото : Laguna
    Владимир Кецмановић: При крају сам писања романа на ком већ дуго радим и за који мислим да је најозбиљније што сам до сада написао.

    Зашто сте прихватили нешто што је у старту осуђено на пропаст?

    — Теоретски, није осуђено на пропаст. Чињеница да је Блашковић победио са 3:2 говори да ни у таквом Управном одбору нисам био једини који  има свест да нешто треба да се промени. Али, уколико влада потврди Блашковићев избор, до избора неког будућег управника тамо више ништа битно променити неће бити могуће. Једина ситуација када УО има неки значај је ситуација када бира управника или директора. Ван тога је јапанска икебана, иако се, претпостављам, члановима више допада поређење са британском краљицом.

    Раније сте иступали против бившег директора библиотеке Сретена Угричића, а после неколико година је на чело те институције, у време кад сте били Ви члан УО, дошао Блашковић. Може ли се рећи да је кандидата против ког сте били заменио готово исти?

    — Сретен Угричић је био фанатик са свешћу о  културној мисији која је била дубоко погрешна. Ласло Блашковић је човек без свести о мисији — била добра или лоша — осим ако под мисијом не подразумевамо борбу за сопствено благоутробије. Он је део једног интересног лобија. Нажалост, иако је реч о различитим људима, резултати њиховог деловања ће, плашим се, бити јако слични.

    Зашто се неко ко важи за једног од најцењенијих младих писаца и чија су дела преведена на више светских језика бави тим некаквим, да их тако назовемо, „пијачарским причама?

    — Уз књижевну, течем још бар две каријере. Једна од њих је колумнистичка. Оног дана кад сам почео да пишем колумне, почео сам да се бавим стварима које су из перспективе књижевне вечности ефемерне. Једна од тих тема је и НБС која је кровна институција српске културе, а за књижевнике је свакако најинтересантнија. Нажалост, у пракси ствари стоје тако да се бављење Библиотеком и било којом културном институцијом у актуелном тренутку претвара у бављење пијачарским причама. А такве институције на пијацу не би смеле да личе.

    По роману „Топ је био врео снимљен је играни филм, а по роману „Каинов ожиљак (написао га заједно са Дејаном Стојиљковићем) урађена је позоришна представа. Зашто се нисте оглашавали о драматизацији „Каина пошто је својевремено дошло до оштре полемике између вас и режисера филма Скерлића?

    — У случају „Каиновог ожиљка“ уопште се нисам бунио, што не значи да сам драматизацијом задовољан. У случају „Топа“ сам се бунио због тога што је крајње тенденциозно, из вануметничких разлога, промењена поента мог романа. Теоретски, писци могу бити задовољни драматизацијом својих дела, али у пракси се то дешава ретко. То је тако и ту нема превише простора за љутњу. Међутим, у драматизацији „Топа“ је реч о политички мотивисаном безобразлуку без преседана и то нисам могао да оћутим.

    Владимир Кецмановић
    Laguna
    Владимир Кецмановић: Нажалост, у пракси ствари стоје тако да се бављење Библиотеком и било којом културном институцијом у актуелном тренутку претвара у бављење пијачарским причама. А такве институције на пијацу не би смеле да личе.

    Да ли то што Вас етикетирају као десничара и националисту омета перцепцију Вашег дела?

    — Људи који разумеју књижевност, разумеју је ван тих кретенских подела. Остали ме као писца на занимају. Иначе, сигурно не видим себе као десничара јер десничар нисам. Не пада ми, међутим, на памет да се од те оптужбе браним зато што не мислим да је бити десничар нешто лоше. Што се тиче оптужбе да сам националиста — нисам сигуран ни да сам националиста, али уколико људи мисле да јесам, то доживљавам као комплимент. Иначе, таква  етикетирања су у данашњим условима бесмислена. За оне који се у данашњој Србији сматрају левичарима — за њих сам Че Гевара. Официјелна левица уз данашњој у Србији, као и у већини земаља Запада и земаља које Запад контролише, јесу кловнови најмрачније светске деснице јер су финансирани њиховим новцем и задужени да спинују за њихов рачун.

    У колумнама често користите термин „другосрбијанци“, који данас некако губи значење које је имао 90-их. Колико данас важи та подела на „прву и другу Србију?

    — По мени, та подела никада није имала никакав значај. Смислила ју је група људи који су себе сматрали паметнијим од осталих. Иначе, не бих рекао да тај термин користим пречесто. За ту групу чешће користим термин аутошовинисти који је некако прикладнији.

    Како објашњавате чињеницу да данас имамо другачију поделу на јавној сцени за коју би се могло рећи да је једнако подељена као некад, али да данас на обе стране имамо и „првосрбијанце и „другосрбијанце. На једној страни су, на пример, Петар Луковић и Драган Ј. Вучићевић, а на другој, рецимо, Ђорђе Вукадиновић и Теофил Панчић?

    — Мислим да није у реду поредити Теофила Панчића и Петра Луковића. Теофил је човек који има јасне ставове с којима  можемо да се слажемо или не, као што се ја често не слажем. Петар Луковић спада у сектор Мими Оро и Атине Ферари, док се Маца Дискреција за тог порнографа без талента испоставља као недостижан узор… Не мислим, међутим, да су Панчић и Вукадиновић на истој страни само зато што су оштри критичари премијера и владајуће странке. Мотиви и садржај њихове критике нису исти. Вукадиновић Вучићу замера прозападну садашњост, а Панчић антизападну прошлост.

    Кад можемо очекивати Ваше ново књижевно дело?

    — При крају сам писања романа на ком већ дуго радим и за који мислим да је најозбиљније што сам до сада написао. Рад на тексту биће готов за месец-два, а биће објављен, највероватније, пред овогодишњи Сајам књига. Могуће је и да ћу, у договору са издавачем, пролонгирати објављивање тог романа за почетак идуће године. Управо је, наиме, „Лагуна“ објавила ново издање мог романа „Сибир“, а од септембра ће почети да излази вишетомна илустрована историја Немањића коју пишем са колегом Дејаном Стојиљковићем, па ће то, можда, за једну сезону бити превише… 

    Тагови:
    левица, десница, Српска књижевност, Народна библиотека, Предраг Ђукић, Ласло Блашковић, Владимир Кецмановић, Вида Огњеновић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога