Београд+ 18°C
Ниш+ 16°C
Слушајте Sputnik
    Спокојство у музеју је далеко од страхоте Хирошиме пре неколико деценија.

    Хирошима и Нагасаки су само врхунац трагедије

    © AP Photo/ AP Photo/File
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    0 340

    На годишњицу бомбардовања Нагасакија разговарали смо са Кајоко Јамасаки Вукелић, професорком јапанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, о савременом Јапану, његовом доживљају страхота Другог светског рата и феномену колективног заборава.

    — Рат не долази са војском, већ се припрема променом колективне свести, а то је најлакше урадити кроз образовање. У Јапану је у последњих десетак година толико тога промењено у уџбеницима историје да се бојим да ће нова генерација имати другачију слику о нашој прошлости, каже Кајоко Јамасаки Вукелић.

    Кајоко Јамасаки Вукелић, професорка јапанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду
    © Sputnik/ Ана Оташевић
    Кајоко Јамасаки Вукелић, професорка јапанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду

    Јапанска песникиња и преводилац већ тридесет година живи у Србији, својој другој домовини. Историјску лекцију страшног масакра над цивилима у Хирошими и Нагасакију, на које су амерички бомбардери 6. и 9. августа бацили атомске бомбе, види у контексту дехуманизације савременог друштва.

    Како се у Јапану сећају ове трагедије?

    — Јапанци се сећају светског рата као најбесмисленијег рата, трагичног чина. Питају се зашто су морали да ратују и говоре о огромном бесмисленом жртвовању на свим странама. Доживљај рата је слојевит — са једне стране постоји свест о окупаторској улози која је нанела страшну бол другим народима, а са друге стране свест о последицама атомске бомбе. Тај догађај није само национална трагедија, већ носи општељудску поруку да савремени рат у секунди доноси огромно страдање. Али погледајте колико је само пута од тада коришћен осиромашени уранијум у разним земљама, укључујући и у бившој Југославији. Двадесети век памтимо као век великих неправди, бесмисленог страдања. То је био век сумње, неповерења.

    Како су вашој генерацији пренели искуство рата они који су га доживели?

    — Припадам послератној генерацији која је доста слушала о тој трагедији. Потичем из Шизуока. Свет зна за Хирошиму и Нагасаки, али Токио је страшно настрадао у тепих бомбардовању, као и мој родни крај. Жртве бомбардовања америчке војске биле су страшне. Хирошима и Нагасаки су врхунац трагедије.

    Већина младих Јапанаца се, према анкетама, данас не сећа тачног датума када су се догодиле…

    — Нису они за то криви. Моја генерација је већ у првом, другом разреду слушала о томе. Имали смо домаћи задатак да од деде и бабе сазнамо шта је било у рату. То су биле тужне и важне поруке. У том духу смо одрасли. Али већ десет година касније из градива су нестајали датуми, а Хирошима и Нагасаки се више нису помињали у нижим разредима. То је потпуно променило приступ рату, као што се то догодило свуда у свету, па и у бившој Југославији.

    Говори се о вишедеценијској амнезији…

    — Рат не долази са војском, већ се припрема променом колективне свести, а то је најлакше урадити кроз образовање. У Јапану је у последњих десетак година толико тога промењено у уџбеницима историје да се бојим, и не само ја, да ће нова генерација имати другачију слику о нашој прошлости.

    Јапански премијер се залаже за свет без нуклеарног оружја…

    — Поздрављам га (осмех). Јапанци се налазе у историјски осетљивом тренутку. Недавно је у Јапану промењен закон, више не можемо да будемо мирни, јер нова Влада хоће да промени Устав који забрањује сваки вид ратовања. Иде се ка томе да Јапан има своју војску. Томе се многи противе, јер су Јапанци увидели бесмисао рата у било ком контексту. Рат доноси само трагедију, било да сте окупатор или окупирани.

    Трка за нуклеарним наоружањем није завршена…

    — У међународној политици влада чудна свест да ако немате нуклеарно оружје свако може да вас нападне. Свака земља се труди да га има. Јапан га нема због закона који то не дозвољава, али има технологију, нуклеарне реакторе, који омогућавају да се у врло кратком року произведе нуклеарно оружје. Таква трка је апсурдна. Ако човечанство не промени из темеља ту филозофију, нема будућност.

    Више од половине Американаца (56 одсто) сматра да је бомбардовање Хирошиме и Нагасакија било оправдано…

    — То је страшно. До многих ратова не би дошло да није било великих сила. Идемо ка дехуманизованом друштву. Не говорим само о рату, већ и о начину комуникације. Млади данас комуницирају мобилним телефонима, чак и кад су у нечијем друштву. Губи се присан, топао контакт са другима. Ту је и генетски модификована храна која потпуно мења концепт живота, прекида природни ланац. То је све повезано, као и немогућност да се на хумани начин размишља о било ком трагичном догађају, макар и у далекој земљи. То је страшан знак дехуманизације. Морамо да станемо и размислимо куда идемо.

    Тагови:
    Интервју, атомска бомба, рат, Други светски рат, Кајоко Јамасаки Вукелић, Нагасаки, Хирошима, Јапан, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога