Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Филип Ковачевић

    Ђукановић и НАТО — идеални партнери

    © Фото: Facebook/filip.kovacevic.14
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 202
    Пратите нас

    Бахатост, склоност манипулацији, спремност на кршење норми и закона, као и на употребу било каквих, па и неморалних средстава да би се постигао циљ обиљежавају цијелокупну вишедеценијску владавину Мила Ђукановића у Црној Гори. Исте особине карактеришу и НАТО поступке, каже за Спутњик проф. др Филип Ковачевић.

    Као што се некада „комунизам“ ширио са Истока, па су они који су одбијали да га беспоговорно прихвате били прогањани као државни непријатељи, исте ствари се сада дешавају онима који критикују „атлантизам“ који долази са Запада.

    Врло је мало критичких промишљања који ће рећи „не“ милитаризму и идеолошкој глупости, било да долази са Истока или са Запада, каже у интервјуу за Спутњик проф. др Филип Ковачевић, професор Универзитета Црне Горе (у одсуству) и гостујући професор Универзитета Сан Франциска и предсједник УО Покрета за неутралност Црне Горе.

    Већина партија, на челу са владајућом, медија и невладиних организација снажно заговара приступање НАТО-у, док је са друге стране — како је показала афера Депеша — већина грађана против. У чему су разлози такве разлике између власти и грађана?

    — То је дио одавно познате колонизаторске матрице. Арогантна и себична владајућа класа, као и онај дио опозиционих снага који се против ње бори само површински и реторички, али не и суштински, вјерује да ће одржати постојеће нелегитимне монополе моћи и власти, или пак да ће брзо доћи на власт тако што ће слиједити геополитички и идеолошки пројекат за који вјерују да ће им то омогућити. Иако су јаки на тзв. промоцији демократских вриједности, они на грађане у суштини гледају само као на сметњу и кроз читав низ трикова и пропаганде покушавају сузбити њихов глас. Није тешко закључити да иза маске овакве „демократије“ стоји груба сила и спремност да се игра са туђим животима за приватни, властодржачки интерес.

    Са друге стране, грађани добро разумију цијену сукоба и ратова и не чуди што су против уласка у један војни савез који се показао не само изузетно насилним и скупим него, уз то, и неефикасним у испуњавању својих зацртаних циљева.

    Када говоримо о НАТО-у, треба имати на уму да се ради о институцији утемељеној у атлантистичкој идеологији која пројектује неминовност будућег ратног сукоба на тлу Европе и стога на разне начине, па чак и кроз подршку криминогеним организацијама, жели да узме под контролу што је могуће више територија и ресурса како би имала боље шансе да у том сукобу буде побједник.

    Недавно смо чули америчку амбасадорку у Црној Гори Маргарет Ујехару како каже да је НАТО прави избор за Црну Гору. Ни други амбасадори земаља НАТО чланица не либе се да грубо задиру у унутрашње ствари наше државе. Како то тумачите?

    — То ме уопште не изненађује јер су постојеће политичке елите балканских држава, а режимски апарат Мила Ђукановића је у томе дугогодишњи шампион, већ одавно жестоко понизиле сувереност и достојанство сопствених грађана, постајући сервиси појединих фракција западних обавјештајних служби, тако да је овакав однос амбасадора потпуно очекиван. Не може се ни очекивати ни добити поштовање за робове од стране њихових господара.

    Више пута сте казали да у Црној Гори имамо локалног Ђукановића (Мила), док је на спољном плану НАТО, заправо, глобални Ђукановић. У чему су сличности?

    — Овдје се ради о паралелизму дјеловања. Наиме, бахатост, манипулативност, спремност на кршење норми и закона, као и на употребу било каквог, па и неморалног, средства да би се постигао циљ обиљежавају цијелокупну вишедеценијску владавину Мила Ђукановића у Црној Гори. Исте особине карактеришу и НАТО поступке, само се сада ради о глобалном нивоу. Због тога су Ђукановић и НАТО идеални партнери.

    Поједине партије које се декларишу као опозиционе, какве су УРА и Позитивна, залажу се за смјену власти, док заједно са Ђукановићем граде пут у НАТО, правдајући то вишим интересом.

    — Прича да ће уласком у НАТО доћи до смјене Ђукановића је груба манипулација. Наиме, ако успије да Црну Гору уведе у НАТО, Ђукановића чека промоција и ловорике славе не само од НАТО-а него и од његових других пријатеља из сјенке. Због тога сви они који у Црној Гори на данашњи дан агитују за улазак у НАТО раде у корист Ђукановића, без обзира на своју антиђукановићевску реторику.

    Једноставно, и једни и други имају подршку из истих центара који, мудро, воле да имају и резервне играче на клупи. Предвиђам, међутим, да ће те партије бити изневјерене и одбачене чим одиграју за Ђукановића у оквиру кампање за што бржи и некритичкији улазак у НАТО. Позитивна нема више никакву „позитивну“ будућност, а УРА је, нажалост, кренула истим путем. Мислим да је боље градити надстраначки консензус око демократске смјене Ђукановићевог режима, а тек послије тога, на једном фер организованом референдуму на ком би питање војне неутралности имало равноправан третман са питањем уласка у НАТО, донијети већинску одлуку.

    Како Црна Гора треба да се позиционира на геополитичкој сцени?

    — Црна Гора треба да развија политику сарадње и са Западом и са Истоком. Црна Гора и историјски и географски представља мост између та два, нажалост кроз историју разједињена геополитичка и културна блока. Црна Гора треба да дâ свој допринос успостављању повјерења и помирења између Запада и Истока, јер је наставак таквих подјела црна мрља или црна смрт у срцу Европе.

    Имануел Волерстин је недавно у свом ауторском чланку написао да је НАТО пријетња свјетском миру, те да га треба расформирати зарад преживљавања свијета. Да ли дијелите то мишљење?

    — Права пријетња свјетском миру је ум који стоји иза НАТО-а, ум који је НАТО формирао оваквим какав јесте. Тај агресивни, милитаристички ум треба деконструисати јер је НАТО ипак само један од великог броја инструмената којим овај ум жели да загосподари свијетом и ликвидира сваку назнаку критике и побуне у мору беспомоћности, патње, болести и ратова.

    Како се Вама, који тренутно живите у САД, чини политика те земље на међународној сцени и, с тим у вези, оптужбе многих интелектуалаца да је Вашингтон одговоран за масовне егзодусе са Блиског истока? Да ли амерички грађани вјерују у званичне истине њихове Владе? Како то изгледа на терену?

    — Већ дуже вријеме се бавим проучавањем и предавањем америчке спољне политике, тако да сам одлично упознат са њеним циљевима и дометима — како на Блиском истоку, тако и у другим дјеловима свијета. У мејнстрим медијима се тешко може било што прочитати о одговорности САД за кризе и ратове, а НАТО се чак уопште и не помиње. Питање је колики проценат америчких грађана и грађанки уопште зна што је НАТО.

    У исто вријеме, примјећујем да постоји један значајан број студената и генерално млађих људи који нису спремни да прихвате званичну пропаганду и који су активни у ишчитавању и коментарисању алтернативних извора информација. Такође, јасно је изражено и неповјерење у институције система (на примјер, проценат оних који имају повјерења у амерички Конгрес не прелази 10 одсто), тако да је очигледан проблем легитимитета.

    Предсједничка кампања Бернија Сендерса (о којој сам писао за црногорске медије) показује да је велики број Американаца спреман на радикалне политичке промјене, на неку врсту ненасилне револуције одоздо. Сигурно је да ће се промјене дешавати и у САД, али мора се признати да ће посљедња област промјена бити спољнополитичка оријентација, јер су у игри огромне своте новца и утицаја. Чак ни Сендерс (бар засад) није предложио прогресивну спољнополитичку агенду. То показује у којој мјери постоји хегемонистички консензус.

    Тагови:
    НАТО, Филип Ковачевић, Мило Ђукановић, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога