Београд+ 1°C
Ниш+ 3°C
Слушајте Sputnik
    Захар Прилепин

    Прилепин: Украјина ће молити Русију за помоћ

    © Sputnik/ Радоје Пантовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Љубинка Милинчић
    71231

    Захар Прилепин, новинар, физички радник, писац, ратник, музичар, политичар... каже да је пре свега човек који пише „некакве текстове“, да у њима изражава „неке“ ставове, а те ставове многи желе да чују.

    Београд, који га познаје по неколико раније преведених књига, дочекао га је као звезду, што је он прокоментарисао речима да нема другог града у свету који тако уме да се обрадује његовом доласку. Овог пута на Сајму књига представио је роман „Обитељ“, који је издао Б92. За Спутњик каже да је од свега набројаног помало, али да није „прави“ политичар.

    — Сви писци су политичари, више него прави политичари, зато што чланови Думе, или владе, долазе и одлазе, а Томас Ман, Марк Твен, Андрић, Достојевски — то је суштинска политика, она из године у годину, из поколења у поколење, чак из века у век — остаје политика. За Русију је Кустурица већи политичар него многи политичари, зато што све што он каже добија велики одјек у Русији, и чак није важно како Срби на то реагују. Свака његова реч иде у све медије, сви то једва дочекају, о томе дискутују, хиљаде људи то ставља на друштвене мреже… То је дакле, реална, права политика, и за писца је то више него дужност.

    Писци на разне начине изражавају свој политички став — неки се задовољавају тиме да оно што мисле, напишу. Ви сте, међутим, били веома активни у Национал-бољшевичкој партији Едуарада Лимонова, која је често била више него агресивна.

    — То је сад друга партија — зове се Друга Русија.

    Шта значи друга Русија — да ли је она супротстављена „првој?

    — Не, не, код нас је све у реду. Ми смо државотворна партија, патриотска и често за пола корака или корак идемо испред осталих, путем праве Русије. Али ми не скрећемо ни на Запад, ни на Исток, наше мишљење је најрускије мишљење.

    Захар Прилепин и Љубинка Милинчић
    © Sputnik/ Радоје Пантовић
    Захар Прилепин и главна уредница Спутњика Србија Љубинка Милинчић

    Какво је „најрускије мишљење“ о Русији данас?

    — Русија неизбежно, по свом геополитичком положају, захваљујући својој судбини, увек заузима одређени важан простор у свету. Чак и кад није имала за то основе, последњих деценија кад је веома много била изгубила, заузимала је захваљујући некој невидљивој логици исту позицију. Она је стожер света на територији Евроазије, и антитеза америчком притиску. При томе Русија прихвата Западну Европу као носиоца високих културних принципа. Прихвата и САД као носиоца одређених културних истина. Русија сматра да је свет разноврстан и сложен и да у њему свако има право на свој глас. И управо је Русија упориште демократије иако је оптужују да руши демократију. Док постоји Русија, постоје Кина, Индија, постоји разноврсна Европа, а то значи да постоји традиција, постоје православље, католицизам… И то је пут Русије, другачији од оног који као једини предлаже такозвани цивилизовани свет, који се и сам већ запетљао и стално греши, тај свет који у Азији не може да реши ниједан проблем. Русија предлаже да не инсистирамо на томе да је свет једнак и да се креће само у једном правцу, већ да је разноврстан и да се креће у разним правцима.

    Руске предлоге, независно од тога какви су, Запад не прихвата. У овом тренутку Запад Русију не доживљава ништа боље него Исламску државу.

    — Знате, то је традиционална ситуација, ја се због тога не секирам нарочито. Европа никад неће признати да је Русије спасила свет од најстрашније претње 20 века — од фашизма. Одмах потом су уложене огромне снаге да се Русија уништи. Машинерија информативног рата, усмерена на уништење Русије, није се заустављала све од 1945. године. Можемо да их разумемо јер је некад Русија, бранећи се, стизала у европске престонице Праг, Берлин, Париз… То јој никад неће заборавити.

    Русија је од Петра Великог била отворена према Западу, Петар је чак и саградио град како би „отворио прозор на Запад. Сетимо се само како је после распада СССР–а прихватано све што је долазило из САД и Европе — од литературе, преко одеће, до хране. Запад никад није тако прихватао Русију.

    — Да, то је истина. Суштина је у страху. У томе што руски Монгол, руски Козак или Сибирац, може да стигне и до Берлина и до Париза — на коњу или на тенку, кад год пожели. Ипак, не можемо да кажемо да нас Европа није прихватала. Утицај Русије на Европу није ништа мањи него Европе на Русију. Толстој, Достојевски, Мусоргски, руски балет, веома су утицали на сву светску културу. Између осталог, и на Холивуд. То многи не желе да признају. Руси данас одлично познају европску културу, док на пример, у Немачкој нико не зна ни руске писце, ни глумце, ни музичаре… Немци сматрају да је Русија периферија, а да су они центар света. То је европски снобизам. Нас оптужују да смо мало отворени према свету, а ми смо најотворенија, најдемократскија земља. Ми користимо све информације, сву музику, сву културу… Мислим да је и Србија таква… А Европа, ма колико била толерантна и политички коректна, она сматра да треба да учи цео свет како да се понаша. Русија зато није само заштитник својих, него и интереса Ирана, Србије, Латинске Америке, Индије… Ми сматрамо да сваки народ има право на своју културу, свој начин живота, своју моду, на крају крајева.

    Постоји део руске интелигенције који се назива либералима и који се никако не би сложио са вашим ставом о демократској Русији, напротив, виде ствари сасвим супротно… Знам да их баш не волите.

    — Ја се према њима односим тачно онако како они заслужују. Ја само доказујем њихову бесконачну дволичност у свакој ситуацији. Сада су они на истој страни као и Европа кад је реч у учешћу Русије у кризи у Сирији, а ти исти људи нису имали ништа против кад су САД за 25 година десет пута покретале своје оружане снаге. Кад су они деловали у Авганистану, Ираку, Југославији — либерали су ћутали. Ако је митинг на Мајдану, кажу да то народ тражи свој идентитет. А ако је на Криму, то су руски националисти који желе да врате СССР… Они су просто фарисеји и лажови. Али они имају право гласа, ни у ком случају их не треба забранити, цензурисати или им не дозволити да кажу своје мишљење, јер Русија није Украјина, ни Британија, ни САД. У Русији се чују сви гласови, и најпродаванији писци код нас су Акуњин и Улицка који у неком смислу имају антируске ставове. И још добијају ордење за заслуге. Садашњи ниво интелектуалне слободе у Русији нема пандана у руској историји. Никад није тако било.

    Захар Прилепин
    © Sputnik/ Радоје Пантовић
    Захар Прилепин на Међународном сајму књига у Београду

    Помињете Украјину. Шта је данас Украјина Русији?

    — То су болни односи два народа који имају заједнички корен. Један део Украјине је решио да нема никакве везе са Русијом, и то је њихово право, они могу да се удаљавају од Русије колико год хоће. Али ако у Украјини живи 24 милиона Украјинаца и 20 милиона Руса, онда и Руси имају право да организују своју сопствену државу, да имају своју историју, и свој језик. То је суверено демократско право сваког народа. Украјина је земља која није могла да изађе на крај са својим империјалним наслеђем. Русија је успела, у њој живе Татари, Јакути, разни народи и сви имају аутономију, школе, језик… А Украјинци сматрају да треба да постоји само украјински језик, историја, украјинске школе… Ово што сада видимо, још није финале. Донбас је само мали део Украјине који ће се удаљавати од ње. И он не може да се смањује, може само да расте. Украјинци, који са тим нису могли да изађу на крај пре годину дана, неће моћи ни даље. Мораће да жању плодове своје неспособности да буду прави империјални народ. И историја ће их зато казнити.

    Дакле, какво ће бити финале и која је ту улога Русије?

    — Опет ће пасти кијевска власт у коју ће се разочарати сама Украјина. Ја мислим да већ сада 50 одсто Украјинаца не разуме резултате Мајдана, не жели развој Украјине на оним принципима које је донео Мајдан, и што је још горе, не верује да ће ЕУ примити и хранити 40 милиона Украјинаца. Коначан резултат ће бити такав да Украјина не може да изађе из магнетног поља Русије. Она може само да се смањи на неки мали географски простор и да тамо прави своју државу. Ја чак не верујем да ако САД окрену леђа на две недеље, Румуни и Пољаци неће доћи са својим територијалним претензијама, са којима не знам како ће изаћи на крај. Не би ме изненадило да зову Путина да их спасе.

    Тагови:
    интервју, Међународни сајам књига у Београду, Захар Прилепин, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога