Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Ненад Јанковић познатији по свом надимку Др. Неле Карајлић

    Планета је оронула кућа пуна пијаних кабадахија

    © Фото: Youtube/Gregoriani Zupany
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    2571
    Пратите нас

    Српски фудбал се, по природи ствари, претворио у хркљуш, Звезда и Партизан су два диносауруса у мравињаку која немају шансу да преживе, „Гробарски треш романтизам“ је најинтересантнији уметнички правац после „новог примитивизма“, савремена музика је претворена у индустријски бућкуриш, каже у интервјуу за Спутњик др Неле Карајлић.

    Један од напознатијих предратних Сарајлија у егзилу, др Неле Карајлић права је ренесансна личност. Средином осамдесетих стекао је славу као певач „Забрањеног пушења“ и један од аутора чувене хумористичке радијске и телевизијске емисије „Топ листа надреалиста“.

    Избијањем рата у БиХ сели се у Београд. Музичку каријеру наставља у бенду „Емир Кустурица и но смокинг оркестра“, као аутор потписује хумористичке серије „Сложна браћа“ и „Надреална ТВ“. Уз то, радио је и филмску музику, глумио у неколико филмова, постао и „спортски радник“.

    Недавно је објавио аутобиографски роман „Фајронт у Сарајеву“. Будући да је аутор скечева „Топ листе надреалиста“, којима је својевремено предсказао будућност попут „Сарајевског зида“, разговор смо почели причом о пророчанствима.

    Твој колега Нострадамус је предвидео „велики рат“ и одумирање богатих за 2016. Какве су твоје визије и колико се слажу са Нострадамусовим?

    — У овом моменту, не јавља ми се ништа паметно. Нострадамус је „пао“ на пар мјеста, тако да му ја више не вјерујем. Припадам овој другој струји пророчанстава што ипак гледају на ситуацију са љепше стране.

    Мислиш на Тарабиће?

    — Они су прорекли да ћемо сви Срби, на крају, бити једини који ће преживити, али испод једне шљиве. Ја сам код куће засадио довољан број шљива и ако некоме фали, нек дође.

    Последње твоје пророчанство које се испуњава ових дана је еколошка катаклизма у Сарајеву. Како објашњаваш да се то дешава сад кад нема индустрије, док пре рата, кад је Сарајево било индустријски град, катаклизме нису биле тог интензитета?

    — То је питање еколошке свијести. Нисмо ми као клинци знали за то. Мени је мирис из ауспуха био нешто најљепше што сам могао да осјетим. Пошто сам живио у Сарајеву 30 година, знам добро шта значи тај смог и та провала из „Надреалиста“ коју сад сви користе — видим да птице иду пјешке. Еколошка свијест није постојала и једино је мајка могла да ти каже: „Немој трчат по магли јер ће ти плућа бити сва црна“.

    Данас је много мање смога него онда, у то сам дубоко увјерен, али та свијест и те НВО које су добиле велику лову  и чији је једини посао да се жале чим нешто није у реду, галаме око тога. Наравно да то загађење постоји и наравно да ће га бити све више и више, јер човјек очигледно нема намјеру да чува природу и нема свијест да смо ми нашу планету посудили од потомака а да је нисмо преузели од предака.

    Какву ћемо планету ми оставити својим потомцима?

    — Сигурно у неким рушевинама. Не видим сада ниједан случај свијести око тога. Другим ријечима, планета ми све више личи на неку оронулу кућу у којој се скупило 50 кабадахија који су се добро напили и сад пријете један другом, како их попушта алкохол. Бојим се да, уколико се нешто радикално не промјени и уколико та гомила кабадахија умјесто разређеног алкохола не почне пити расол или нешто што ће их отријезнити, ситуација неће бити нимало пријатна.

    Претпоследње твоје пророчанство које се остварило, препознато је у најпопуларнијем скечу „Надреалиста“ — „Хркљушу“. Да ли се српски фудбал претворио у хркљуш и како си то предвидео у време кад је југословенски фудбал био на врхунцу?

    — Српски фудбал је, по природи ствари, постао хркљуш. Основи разлог те катаклизме је диспаритет између начина организовања клубова и времена у коме живимо. Сви наши клубови, посебно два највећа, Звезда и Партизан, оформљени су на принципима од пре социјалистичког самоуправљања, на основу директива одређених комунистичких лидера и на основу којих они мање-више и данас функционишу. Данас се сви окрећу власти са питањем може ли се увалити неки динар у посрнуле гиганте нашег спорта. Док сви клубови не крену у реструктурирање њихових система, нарочито локалних статута, нема шансе да ишта буде боље, јер је више нисмо окружени централним комитетима и јаким фирмамa које су спремне, на основу директиве, да дају 20 или 30 одсто свог дохотка за развој спорта и физичке културе. Ми данас живимо у времену које је сурово капиталистичко и у којем ако немаш начина да се организујеш — ти углавном одумиреш. Замислите Звезду и Партизан као два диносауруса у мравињаку — они немају шансу да преживе. То је као да са трактором изађеш на писту Формуле 1. С друге стране, та два клуба морају промјенити систем своје унутрашње организације и успоставити субординацију, координацију, одговорност, чак и кривичну, јер ви сад немате кога гонити. То су групе грађана, и ако је неко неког продао, а није пријавио — није ни у обавези да то уради. Дакле, уколико то све не направе нећемо их више гледати на „Маракани“ или на „ЈНА“, већ искључиво на „Хистори ченелу“.    

    Није ли чудно да се један од најпознатијих „Жељиних навијача нашао у управи Партизана? Како ти се допада та епизода?    

    — Свако ко добро прати фудбал зна да се из „Жеље“ иде у Партизан и да је „Жељо“ са Партизаном имао односе које можемо назвати више од пријатељских, што показују резултати и изненадне побједе једних и других са три или више голова разлике у одлучујућим утакмицама. Ушао сам у Партизан да покушам да са неким подијелим идеју о којој сам малоприје говорио и успио сам да нађем једног саговорника, а то је Драган Бјелогрлић.

    Остали сте у мањини?

    — Јесмо, али она управа која буде хтјела да направи први корак те врсте, мораће то да то учини што прије, јер на ће крају пропаст клуб. Нестаће. Чак је и приватизација лажна идеја, јер онај ко постане власник добро ће размислити да ли му треба стадион или тржни центар. И онда ће схватити да му треба тржни центар који ће се звати „Партизан“, али ту више неће бити фудбалера него продавачица.

    Највећа легенда са којом си свирао је Џо Страмер. Ових дана имали смо случај да је декан Филозофског факултета прекречио Страмеров мурал кога су клинци из „Гробарског треш романтизма“ осликали.

    — Мислим да декан слуша народњаке, а „Гробарски треш романтизам“ пратим већ дуже времена и мислим да је то једна од најинтересантнијих појава и умјетничких праваца на овом тлу после „Новог примитивизма“. Имају огроман капацитет и препоручио бих им да само наставе да раде тим правцем. А кад се следећи пут буде бирао декан, кандидат се прво има одвести на концерт Цеце и ако му се уста развлаче у кез, онда га не треба бирати, а ако почне да добија оспице по рукама као ја, онда је препоручљиво да буде декан Филозофског.

    Како данас гледаш на Џоа Страмера и постоји ли неки лик на музичкој сцени попут њега?

    — Данас нема такве музике, савремена музика је претворена у један индустријски бућкуриш. То је као да ме питаш какве су тенденције у производњи ципела, јер тако данас продуценти гледају на музику — искључиво кроз профит. Страмерова највећа заслуга је тај његов стравичан утицај који је оставио на читаве генерације. И мени је најљепше што је он, док сам путовао по свјету и сретао разне људе из Америке, Њемачке, Русије, Кеније, Аргентине, Бразила, свима био исто. То је заиста импозантно да је нечији рад постао дио људи који између себе, осим њега, малтене немају ништа друго заједничко.

    Како би то дефинисао?

    — То је нека утопијска слика свијета која је тад владала међу нашом генерацијом, и старијима и млађима, а он је био предводник те утопије. Џо Страмер је био командант утопије.

    Наставак интервјуа објављујемо 5. јануара.

    Тагови:
    друштво, планета, пророк, интервју, фудбал, др Неле Карајлић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога