Београд+ 22°C
Ниш+ 21°C
Слушајте Sputnik
    Патријарх Иринеј

    Патријарх Иринеј: Не бих прихватио разговор са Шиптарима док се Срби не врате (видео)

    © Sputnik/
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    12592492

    У РС живи наш народ, то је држава српскога народа. Па ако може председник Турске да каже да је Призрен њихов град и да га неки други својатају као свој, зар не може српска влада и сваки Србин из србије да дође у републику српскога народа?

    У посланици сте поновили позив Србима на КиМ да се врате, али како то постићи када видимо да су тамо злочини над Србима некажњени?

    — Ту и лежи проблем. Многи би се вратили, али немају где да се врате, куће су им порушене, имања узурупирана. Они који су се вратили нису тамо наишли на пријем него чине све да им онемогуће опстанак и многи злочини и недела се и данас се дешавају, остају неоткривена и некажњена. То виде они који многима кроје капу, праве се да не виде и не знају, а све знају. То сам имао прилике да чујем лично од оних који су послати да буду на Косову и Метохији, па су сами увидели, и кад су се вратили имали су друго мишљење о читавој ситуацији на Косову него када су долазили. Све се зна и све је познато, али политика има своју политику. Наша је трагедија што смо остали без некадашњих пријатеља, који су били и Французи, и Американци, и Енглези, а данас не знам колико су то.

    Како нам се то десило? И да српски живот мање вреди, а тапија на имовину коју има Србин на Косову не вреди, док је на Западу приватна имовина светиња?

    — На Западу је имовина светиња. Али ми нисмо на Западу. Нисмо ни у интересу Запада, него је  у интересу неко други коме је допуштено и дато право да чини оно што, нажалост, чини. Ваљда ће и та неправда доживети крај, то верујемо, то очекујемо и томе се надамо.

    Када је реч о положају и имовини СПЦ на Косову и Метохији, на коју има насртаја, како се изборити да се СПЦ и њена имовина боље заштите?

    — Ми немамо могућности да се боримо на Косову и Метохији. Не рачунамо на помоћ оних који владају КиМ, где то јако споро иде. И не само што нема много прилика да се врати имовина и цркви, и српским власницима имовине, него оно што је било у власништву цркве. као у Дечанима, данас покушавају да отму. Србија чини колико може, али они који де факто владају Косовом то гледају. Надамо се да ће правда  на неки начин проговорити и победити. У тој нади живимо.

    Који бисте модел предложити за решавање тог питања, с обзиром да наш преговарачки тим у бриселском дијалогу намерава да питање положаја СПЦ постави као тему?

    — То треба да решавају неки форуми, да се изнесе или у Европи или УН. Надамо се да ће то једнога дана бити.

    Када је у питању положај Срба у Хрватској, чули смо чак и од неких НВО у Хрватској да су Срби тамо заштићени као бели медведи, а с друге стране малтене је светогрдно поменути да Срби имају право на своје писмо. Да ли сте задовољни положајем Срба у Хрватској?

    — То треба питати српски народ који тамо живити. Данас смо добили извештај из Загреба, где се налазила једна српска школа интернатског типа. Готово свакодневно их нападају, и што је најтрагичније, младићи истог узраста кад дођу на ту станицу кажу: „Ово је православна станица, идемо да их кољемо“. То понављају деца, а то су вероватно чули или слушају и даље од својих најближих. Знају шта су њихови преци радили, знају како су Срби страдали. Нажалост, тај страх је и даље присутан код српског народа и ту нема слободе. Многи кад долазе у Загреб у цркву гледају да ли их неко посматра. То се дешава у једној хришћанској, католичкој земљи где смо до 11. века били једна црква, где смо се до јуче сматрали сродним народом, где смо некада заједнички живели и заједнички се борили за своја права у Аустроугарској. Данас Срби страхују да не доживе оно што је доживело преко милион њихових предака.

    Да ли су то те европске вредности?

    — Нажалост, то су неке европске вредности. У том времену живимо. Тамо је Католичка црква врло присутна и плашимо се да оно што чини народ није неки знак од њихових духовника. Не бих желео и нећемо да верујемо да је то истина, али нажалост стварност нам говори својом реториком.

    Поводом покушаја канонизације Степинца писали сте папи Фрањи, а формирате тим стручњака који треба да размотри то питање заједно са Ватиканом. Како очекујете да ће се то решавати?

    — Ми смо о Степинцу рекли оно што знамо о њему. То смо написали не ради самог Степинца. Да ли ће он бити свет, то Бог одлучује и Бог ту награду даје. Можемо ми ма кога прогласити светим или светога несветим, али ако га је Бог прогласио светим или ако га није примио као светога, то ништа не значи. То нешто значи овде, али пред Богом не значи ништа. Ми смо то казали. Нама је више стало до Римокатоличке цркве. Они су увели много елемената у своје вероисповедања после одвајања, али ипак верујемо да та црква има доста светотајинског и божанског, па нам је више стало да та црква очува своје достојанство. Што се тиче комисије, тај предлог је дошао од, употребићу израз самог папе Фрање, епископа Рима. То је његов добронамеран предлог. Њему лично је стало да дође до сазнања који су то разлози да је међу два тако блиска хришћанска народа присутна таква мржња и непријатељство који су се показали у минулим временима и да се формира комисија која ће тражити корене свега тога. Кад ће она почети са радом видећемо, али мислим да је то добар покушај да се ствари измене, да људи почну да размишљају на друкчији начин и о себи, и о другима.

    Пред обележавање Миланског едикта причало се да ће можда папа тада доћи у Ниш, па није. Који услови треба да се стекну да би папа дошао у Србију? Да ли је то поклоњење жртвама Јасеновца?

    — Пре свега папа не долази макар како у једну државу. Питање је како папа жели да дође у Србију — да ли као државник, или као римски епископ. И једно и друго зна се у Цркви како се припрема и дешава. Посматрано с аспекта Цркве и са мог личног аспекта, то је велики, значајан догађај, посета представника једне цркве — и ја ту не видим ништа лоше. На крају крајева, сви проблеми који искрсну решавају се на крају за столом. И сваки проблем је најбоље да се реши дијалогом и контактом. Даће Бог да ће једног дана да буде и такав један сусрет. Али има пуно разлога…

    У Србији живи на хиљаде избеглица из Хрватске који су избегли од смрти. То се преноси и прича, с обзиром да су у том делу узели учешћа многи свештеници Римокатоличке цркве. Па се чак и Степинцу приписује да ништа није учинио да бар спасе децу. У Млаки је било 20.000 деце која су била изложена у једном тору. И звали су их тор. Та деца су на августовском сунцу умирала о жеђи и глади, чули су се гласови „мама, воде, хлеба“. А шеф тога био је свештено лице. То је трагедија не само лична, то је трагедија самог хришћанства. Још увек живе такви људи. Ево скоро смо сахранили Екмечића. Њему је 70 особа заклано у Херцеговини. Данас смо сахранили адвоката Вељка Губерину. И њему су сви побијени, а он је избегао, иначе ни он не би био жив. Па кад се сетимо Глинске цркве где је крв људи закланих у цркви текла потоком. Кад се све има у виду, то су све разлози који посету помичу у касније време.

    И премијер Александар Вучић понавља да је из породице избеглица, али да је важно регионално помирење.

    — Како да не. Ми се молимо за мир у цркви, народу, свакодневно. Али мора да се покаже жеља за миром и оно што ми очекујемо и од цркве, и од народа хрватског то је да кажу: ево, нажалост, десило се, морамо да заборавимо, пружимо руке једни другима. Нажалост, и оно што се данас дешава није нимало похвално.

    За српски народ је тако карактеристична неслога. Ни у Републици Српској нема слоге међу онима који су на власти и оних који су у опозицији. Како видите ситуацију у БиХ и РС?

    — Нажалост, време комунизма је прошло, али последице нису прошле. Народ се ту изгубио. Кад човек изгуби прави пут, онда су му све стазе путеви. Сећам се једног бившег Србина који је постао муслиман, тамо код Црне Реке. Честит човек. Док је патријарх Павле био епископ рашко-призренски упознао га је и после много дана он каже владици Павлу: немојте ни мени веровати, јер кад једанпут промените капу, свака пасује. И ово је исто. Много стаза уместо путева. Још увек живе неке идеје, ко зна какве. Док су Срби знали свој пут, имали једну веру и начин живота, тога није било. Треба да се вратимо себи, својој духовној култури, свом моралу и онда ће нам бити много боље и лакше. Чује се често: људи ће све опростити, али успех неће. Ако је неко успешнији онда му завиде, „зашто он, а нисам ја“, и ту су онда и извори неспоразума, свађа, и мржње.

    Хоћете ли ићи на прославу Дана РС и зашто неким људима смета што је тај дан на Светог Стефана?

    — То се сви питају, па се и ја питам. Република Српска де факто постоји, и то постоји легално и легитимно. Обичај је да држава има свој дан. Они су неком случајношћу изабрали тај дан и ја не видим разлог, сем да нађу начин да могу да приговарају нешто једној историјској чињеници и ономе што де факто постоји. Ићи ћу тог дана на прославу.

    Да ли добра порука што и Влада Србије иде тамо?

    — То је наш народ, то је држава српскога народа. Па ако може председник Турске да каже да је Призрен њихов град и да га неки други својатају као свој, зар не може српска влада и сваки Србин из Србије да дође у републику српскога народа?

    Коју бисте поруку упутили Србима? У шта да упиру поглед?

    — Поглед се једино може упирати Богу. Јер без Бога, без благослова и помоћи Божје не може се ништа учинити. Али да упиру мало и на себе. Да буду сложни међусобно, да у сваком свом брату виде оног најближег брата и рођака свога. Да поштују и друге људе, без обзира на веру, боју коже, националност. Сви смо ми народ Божји и сви носимо лик Божји и то треба поштовати. И да не гледамо само оно што је наше и што је моје, него да видимо и шта је ближњега мога.

    Који су, по Вашем мишљењу, највећи изазови с којима је суочена Србија и српски народ?

    — Српски народ прошао кроз период страшних страдања каква нисмо имали готово никад у својој историји — а имали смо их много. Нама је, и као Цркви и као народу, задатак да нађемо начин да опстанемо, да сачувамо свој идентитет, свој језик и све оно што смо примили од својих предака. Други задатак је да сачувамо и веру наших светих предака. Прилике су учиниле да смо расејани по читавом свету. Ми смо мали народ, па кад се један велики део расели, онда народу његова основна баштина остаје сиромашнија. Настојимо као Црква да тај народ очувамо у свенародном националном јединству. А да би се сачували и опстали најбитнија је вера. Вера нас је одржала, држи нас и вера ће нас одржати.

    Али тешко је сачувати то јединство кад једини вуку на Исток, други на Запад. Како на тој ветрометини можемо да сачувамо јединство?

    — Морамо да сачувамо свест о себи. Каже народ, у Божјој башти има много цвећа, па кад има разноврсног цвећа зашто онда да не постоје разноврсни народи, да останемо своји, наравно, уз поштовање других народа, култура, језика, али оно што је изворно наше да сачувамо. То је данас тешко у свету, али језик, обичаји остају. У вези са Божићем постоје многи народни обичаји, то се негује и у Аустралији, Европи, Америци, али вера је та сила и снага која један народ чува и у националном, и у верском смислу.

    Рекли сте да смо прошли кроз тешка искушења у протеклим деценијама. Последица тих искушења је да нас је на некадашњим српским просторима све мање. Да ли смо негде посрнули и ко је крив за то што нас је све мање на тим просторима?

    — Нажалост, посрнуло је читаво човечанство нашег времена, а када посрне човечанство најпре посрне сваки појединац, па онда и целина, народи. То посрнуће је свакако присутно у нашем народу, али поред моралног посрнућа, оно што смо ми доживели јесу тешка страдања, у Првом и у Другом светском рату, и после Другог светског рата, па нажалост и данас. И данас наш народ страда на Косову и Метохији, то је ваљда једино место у свету где је згажена слобода једног народа, где један аутохтони народ који је ту живео стотинама година, подизао своје велике светиње, данас се бори да их сачува од оних који желе да их присвоје. Отац Јустин, велики подвижник нашег времена, каже на једном месту: за све проблеме и трагедије сви смо криви, сваки појединац. Нама остаје један пут, а то је у хришћанству познат пут покајања, враћања пре свега себи. Они који читају Библију знају причу о блудном сину, који је напустио дом свога оца, отишао у далеку земљу, тамо живео распусно, потрошио све што је наследио и на крају био принуђен да чува свиње и да се храни храном којом су се свиње храниле. У таквом стању њему долази свест о животу у дому свога оца и доноси одлуку да се врати. Дакле, постоји пад, али постоји и покајање као пут враћања себи.

    Кад је реч о кључним националним интересима, високи државни званичници често долазе код вас да се консултују. Да ли мислите да то чине довољно често и како гледате на прозивке које се чују у јавности тим поводом да то не би требало да раде и да се тиме Црква меша у политику?

    — Ми као Црква и наша држава имамо релативно добре односе. То што се чују супротне речи су речи појединаца, али за нас је битно да држава води садржајну, праведну политику која је Цркви дала одређено место и која према својим могућностима помаже Цркву. Можда би ти односи требало да буду и бољи, али с обзиром да ни држава није у неком посебном стању, битно је да чини оно што може и ми смо захвални. У питањима која су нам заједничка увек имамо договор и сарадњу. Кад су нас питали шта мислимо о неким стварима, рекли смо. Њихово је шта ће изабрати а шта неће, али похвално је када нађу за сходно да се обрате да чују и другу страну.

    У протеклој години изборили смо битку да Косово не уђе у Унеско, али јасно је да ће бити нових покушаја потврђивања те квазидржавности. Можемо ли и како као мали народ да се изборимо са тиме, с обзиром да иза Приштине стоје многе моћне државе?

    — Ми ћемо учинити све као народ, али наравно на првом месту уз помоћ Русије и других великих сила. Нама је драго што иза нас стоји и Кина и многе друге државе на свету. И надамо се да ћемо једнога дана, с тим снагама и с улогама које те државе имају у свету, успети да сачувамо оно што је вековима било наше.

    Може ли црква да помогне у томе?

    — Црква непрекидно на томе ради и једино ко чува светиње то је Српска црква која је их је чувала и за читаво време турског робовања, а од рушења од оних који их присвајају. Уз помоћ наших пријатеља, на првом месту Русије. Али надамо се да ће код многих проговорити и савест, сазнање и свест да је то увек било српско. А што нас данас тамо нема кривица је оних који су омогућили да будемо протерани и посебно што нам нису омогућили да се вратимо. Моје мишљење је било увек, а то кажем и политичарима: не бих прихватио никакав разговор са Шиптарима док се српски народ не врати на Косово и Метохију.

    Тагови:
    Срби, Патријарх Иринеј, Приштина, Косово и Метохија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога