Београд+ 2°C
Ниш+ 3°C
Слушајте Sputnik
    Академик Матија Бећковић  - насловна за 2. део

    Бећковић: Осветила нам се небрига о нашим жртвама

    © Sputnik/ Радоје Пантовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    61152

    После толиких жртава створена је Република Српска и она је сада толики проблем. Приговара им се зашто славе свој рођендан и славу, што је запамћено само у најнеславнијим и неслободнијим временима, каже за Спутњик академик Матија Бећковић, који говори и о томе како су Срби издали своје жртве и свог краља.

    У ком друштвеном уређењу живимо? Некада сте живели у нади да ће Милошевић бити наш последњи председник, да ли је у Вама остало наде да ће Срби икада више видети крунисање свог краља, да ли би то нешто променило?

    — Да је Титу пало на памет да се прогласи за краља, сви наши републиканци би преко ноћи постали монархисти. И кад би било коме од ових наших успешних политичара то пало на памет, то би био много мањи проблем него да краљ буде онај ко је заиста краљ. Проблем је што је наш краљ прави, ако је он прави, онда би сви други морали бити прави, а то би био велики преврат, нешто на шта нисмо спремни. Ми смо један од ретких народа који има своју националну династију, али десило се да њу укине један туђин и апостата, за кога још увек не знамо ко је и како се звао. Мислило се, ако пропадне тај поредак, Срби ће се сетити себе и свог историјског државног уређења. Али чули смо да је главни проблем: зашто би краљ био краљев син, а не било ко други. У том смислу се овде још увек води та кампања. Ми никада не кажемо Краљевина Белгија или Краљевина Норвешка, Краљевина Шпанија, јер би тако подсећали како су то модерне европске државе, са високим стандардом и највишим ступњем демократије, него још увек причамо како би краљевина била нека реконструкција доба у коме је краљ седео у прочељу, где би била његова главуџа и запоњак, а другима би давао ако нешто од њега преостане. Да је то један симбол који српски народ има, то нико не говори, а да су ти симболи тако важни за наш национални идентитет и наше постојање, то нико и не спомиње. Да је све што је погинуло у нашој прошлости, погинуло за краља и отаџбину. Одржати ту свећу непретуљену и имати тај симбол жив, то ниједан народ не би пропустио да обнови, сем нас који смо се нашли у беспућу и изједначили са голим долинама, са новокомпонованим државама и њиховим историјама, да крећемо из почетка да тражимо неки облик, као да га нисмо имали кроз векове. Та пропаганда која траје од 1941. године, то живи и данас. Нико није завршио говор на српском језику кроз векове, да није завршио речју „Живео краљ“. Нико се није ни сетио да би Србија могла бити нешто друго, то је просто природни облик постојања српске државе. Данашња краљевина и краљ били би по мери овог времена, не би били ништа друго него што је краљ у државама које сам набројао. Нити је видљив, нити одлучује о било чему, он просто постоји као симбол јединства и трајања те земље и у том смислу би за Србију било најприродније, најлакше да раскрсти са комунизмом. Био би то најубедљивији доказ да је раскрстила. Када данас говоримо о рехабилитацијама, томе се највише противе они који су против реституције, да наставе да живе у туђим кућама.

    Да ли Вам се чини да су Срби са простора који су у неку руку изгубљени  неки су и трајно изгубљени јер, иако су српски у земљишним књигама, Срби тамо више не живе  увек имали већу жељу да Србија буде краљевина? Зашто?

    — Зато што је председник Србије, председник Србије, а краљ Србије краљ свих Срба. Он их држи на окупу, то је постало такође један од проблема у време када је српска кокарда постала туђе, а петокрака домаће знамење. Многи би помислили да смо петокраку ми измислили, а да нам је кокарда наметнута. У том смислу се много страдало и много је било страха, јер можда ниједна реч није толико клеветана као реч „краљ“. Само ми је жао што нека од ових наших бивших република није имала сто грама неке круне да покаже шта би то њој значило, шта би они од тога направили. А ми имамо круну коју нико не спори која је аутентична, одавно призната, под којом смо постигли све што смо постигли у историји. Ми хоћемо републику, а хвалимо се оним што смо постигли као краљевина. Немамо ништа што би смо рекли да је за понос и дику од кад је Србија република. Кад би Руси имали краља, мислим да се не би двоумили ни минут, јер то је природан облик њихове државе, њиховог царства.

    Када се распала Југославија и када се деле међу републикама чачкалице, сланици и салвете, Тито је припао Србима, не знате по којој основи. Како то да нико не тражи да му дамо бар неки део. Причало се педесет година како је краљ покрао злато и побегао из земље, а сад је то злато које је краљ покрао нађено у Титовом трезору.

    Шта би сте рекли Вашем оцу да можете да се вратите у 1941. годину, како би сте га саветовали, како би тада изгледала Ваша чувена песма „Отац?

    — То што се догодило, то нико не би могао да верује. Да ће краљ бити издајник и мањи Србин од једног дошљака који је имао 16 имена. Да ће значка коју је он донео бити српски знак, мада Срби за њега нису ни чули, ни знали. Да ће Србија себе на том путу довести до непостојања. И да ће тај исти, кад су га питали да ли мало зазире од Срба рећи: „Ја сам њих средио да будем миран 150 година“. Сада имамо Бели двор у Београду, па се мало-мало говори колико престолонаследник дугује за струју, као да би, да он није ту, струја била укинута. Као да су, док је ту становао онај уљез, поставили некад питање је ли платио или није платио. И као да би, да није ту онај чија је то кућа, ту држали кокошке и кромпир. Толико је дуго трајало то поткидање српских корена и традиције, толико су дуго Срби били на удару, тако да, што је мањи народ, то је био већи његов национализам. Постоји Велика Британија, што каже Горди Албион, али проблем је Велика Србија. То је поготово дошло до изражаја сад кад је на сцени не закон јачега, него закон најјачега.

    Академик Матија Бећковић са новинарком Спутњика Сенком Милош
    © Sputnik/ Радоје Пантовић
    Академик Матија Бећковић са новинарком Спутњика Сенком Милош

    Велика Србија је распарчана, те парчиће и даље кидају. Ви сте недавно били на једном делу које се сада бори за нешто што одавно има. Да ли можете да нам откријете како ће изгледати прослава рођендана Републике Српске?

    — Херцеговина је подигла, како је израчунао академик Екмечић, једанаест устанака за своју слободу. Имао сам сада прилику да будем у Требињу које је вероватно најлепши град, не само у Републици Српској. Ту је после толиких деценија неправди на брду изнад града сахрањен Јован Дучић, који је умро 1943. године у Америци, а већ 41 године је написао песму „Врбас“, о страдању Срба у НДХ. Али та песма је била забрањена, мада у њој нема ничега сем оплакивања невиних жртава. И те жртве и те јаме у које су бачени биле су бетониране, нису никада пописане. Срби немају свој Јад Вашем. Нису пописали своје невине жртве да се не замере онима који су те јаме напунили људима. Дрина је постала много већи и тврђи зид него што је берлински. После толиких жртава створена је Република Српска и она је толики проблем. Показало се да је она нека међа међу верама и цивилизацијама, између супериорних и инфериорних цивилизација, нација и вера и да је сад та метафизика некако угрожена тиме што су ови људи изборили толиким жртвама, да могу да слободно живе у 21. веку. Ту се покреће неки закон старији од људског разума, сад то боде очи. Приговара им се зашто славе свој рођендан и славу, што је запамћено само у најнеславнијим и неслободнијим временима.

    Поменули сте списак српских жртава, оне не застаревају, а та успомена? Зашто Србија коначно не направи списак жртава?

    — То је велика грешка и велики грех, да не само што то не зна свет, него скоро и да Срби заборављају. Кад кажете да је само за Србе било сто за једног, сто за убијеног, педесет за рањеног, то мало ко зна. Кад се каже да је бомбардована Југославија, није, бомбардована је Србија. Па и сад кад је НАТО бомбардовао. Авиони су прелетели целу Југославију да би изручили те бомбе на Београд. Ми смо то у име братства и јединства сакрили од самих себе, да би смо данули душом и живели сношљивије, али то је резултирало тиме да се тврди да тих жртава није ни било. Да су неки други били жртве, а да смо ми поробили оне за које мислили да смо их ослободили. Немање те читуље, небрига о толиким невиним жртвама нам се осветила. Да није било Јевреја који су поред оне вечне ватре у Јад Вашему исписали „Јасеновац“, то би се избрисало, као што је на неки начин избрисано на јасеновачком пољу где је подигнут цвет. Гледао сам сељаке са Козаре који кад дођу не знају где да запале свећу, јер то није предвиђено. Не знате да ли је то симбол за песму лета или ће ту да се људи венчавају или ће бити једно од највећих стратишта у Европи, као што је Аушвиц или Матхаузен.

    Ко данас пише поезију? Да ли тај који пише поезију уопште живи у овом свету, посебно онај који пише љубавну поезију?

    — То може да се пита сваки други народ осим Срба који су песнички народ. Тај народ одржава веру у поезију, као веру у вечни живот. Поезију су издали чак и многи песници, да не говоримо о књижевним критичарима, тумачима, издавачима. Они сваки дан причају да то више никог не интересује и да је време поезије и песника прошло. Али то нису урадили читаоци, љубитељи поезије. Кад год се негде срећно споје две речи, увек ћете где се најмање надате срести неког човека који је то приметио, исекао из новина и ставио у свој новчаник.

    Ми смо из векова ропства изнели своју велику поезију. Ми смо оправдали своје постојање поезијом. Ми смо онај народ за који је Гете казао да ни у једној поезији света није нашао да звезде разговарају, као што је то видео у српским народним песмама. Ми смо окупљени више око својих песничких ликова и јунака, него око историјских личности. Када говоримо о Косову, историја не зна за девет Југовића и десетог старог Југ Богдана, али поезија зна и како се зову и како изгледају, облаче се и где су погинули. Око тих ликова се скупља наш народ, обнавља њихова имена, живи. И дао је европској култури баш то и по томе се међу народима препознаје и на тај начин и у ту веру још увек верује.

    Који је Ваш утисак године, а није на листи?

    — Као да Спутњик не зна шта је био највећи догађај ове године. Мислим да ви то знате, као и ја, као што зна читав свет.

    Први део интервјуа са Матијом Бећковићем можете прочитати овде!

    Тагови:
    република, жртве, монархија, Слободан Милошевић, Матија Бећковић, Југославија, Република Српска, Босна и Херцеговина, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога