Слушајте Sputnik
    Фјодор Лукјанов

    Србија разочарана у ЕУ, тражи алтернативу

    © Sputnik / Михаил Воскресенский
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    88326
    Пратите нас

    Фјодор Лукјанов — познати руски спољнополитички новинар, председник Председништва Савета за спољну и одбрамбену политику, професор Високе школе економије и научни директор Међународног дискусионог клуба „Валдај“, говори за Спутњик о популарности Русије у Србији, кризи у ЕУ, мировним преговорима о Сирији....

    Европи је до сада полазило за руком да утиша гласове који су указивали на проблеме, зато европске вредности сад пролазе кроз фазу искушења. Захваљујући разочарењу у ЕУ, порасла је популарност Русије у очима Срба. Ипак, и за Русију и САД, Балкан је засад у глобалном геополитичком смислу — периферија.

    Како коментаришете европску кризу чији смо сведоци: са једне стране Велика Британија која размaтра могућност изласка из састава ЕУ, потом Шкотска и Каталонија које желе да изађу из састава својих матичних држава, економски проблеми Португалије, Шпаније и Грчке, и на све то још и мигрантска криза?

    — У ЕУ криза је веома комплексна и развија се у разним правцима. Зато су избеглице овде најупечатљивији моменат, који је постао катализатор за све остале противречности које су одавно присутне. Некако је до сада полазило за руком да се утишају гласови који су указивали на проблеме.

    Питање миграција задире у основне постулате Уније. Како уопште организовати општу политику, које заправо нема? Веома је чудно то што је много тога већ законски унифицирано, односно постоје општи закони који важе за све државе-чланице, а тема миграција, која је тако важна и која се тиче свих, ипак, као и до сада спада у домен националног законодавства. Друго, то је питање о вредностима саме ЕУ. Тему вредности, конкретно солидарности и толеранције, ЕУ је увек представљала као веома важну основу свог постојања. Управо сада ове вредности пролазе врло тешко искушење.

    Испоставило се да су управо грађани  нових  држава чланица ЕУ, као на пример Чешке и Пољске, прилично оштро реаговали на прилив избеглица. Чини се да су они у односу на „стару Европу све другачије доживели и да вероватно поштују другачије вредности?

    — Наравно да су другачије све прихватили и то не чуди, јер, прво, за разлику од Западне Европе која је привикла на мултикултурално друштво и константан доток људи друге вере, расе и културе, у овим новим државама-чланицама ЕУ донедавно то није било уобичајено.

    Друго, то су мале државе. Пољска је релативно велика, а остале земље Средње и Источне Европе су заправо мале. Зато они саму идеју прилива тако великог броја миграната доживљавају као опасност по сопствени идентитет. И зато је њихова реакција много оштрија него што је у великим државама-чланицама попут Немачке или Француске. Тако да овде постоје и објективни и субјективни разлози за незадовољство.

    Шта се још може рећи поводом кризе европских вредности?

    — Оне у овом периоду пролазе кроз фазу искушења, провере издржљивости. Сада је питање солидарности постало на првом месту питање солидарности међу европским државама. На ову карту игра Западна Европа и очекује од Источне Европе много интензивније учешће. Као друго, солидарност у односу на придошлице, односно саме избеглице. Ово питање сада је под знаком питања с обзиром на велики број ексцеса до којих је сада дошло.

    Многи сматрају да је тренутна економска криза у Русији последица тога што Русија није на време своју економију диверсификовала, већ се предуго и превише ослањала на извоз енергената. Шта је сад чинити?

    — Криза је заправо узрокована највећим делом унутрашњим разлозима. Још до пада цена нафте било је јасно да долази до успоравања економије и смањења економског раста, а да истовремено расту структурни проблеми. Нико ништа конкретно није учинио како би се решила ова питања. Санкције са једне стране и цене нафте са друге стране довеле су до тога да постане очигледно да је овакав економски модел већ превазиђен. Зашто нико ништа конкретно раније није предузео, тешко је рећи, а то је и посебна тема. Али, сада постоји потреба за озбиљним реформама, најпре промена организације саме економије. Ипак, за сада не видим никакве конкретне кораке у том смеру, и то ми је чудно.

    Србија се налази на путу ка ЕУ, а са друге стране наш први сусед, Хрватска, чланица је Уније већ две године. Какве су, по вашем мишљењу реалне  могућности  Србије да ускоро постане чланица или ће они процеси о којима смо говорили, односно разлике које постоје у оквиру ЕУ  успорити тај пут?

    — То је прилично тешко оценити. Увек сам сматрао да Србија и нема другог избора. Са једне стране, Србија је тесно повезана са ЕУ и нема неку опипљиву алтернативу. Са друге стране, ЕУ такође нема друге варијанте кад говоримо о балканским државама. ЕУ мора да прими све ове државе под своје окриље, јер у супротном потпуно је нејасно како оне уопште могу да опстану и да се развијају.

    Али, сада је јасно да су мигрантска криза и сва питања која су уз њу постала актуелна отежали процес пријема нових чланица. Ово се тиче и ставова јавног мнења, које није више тако благонаклоно ка идеји ширења Уније. То се тиче и држава Источне Европе, које се и налазе на путу којим мигранти долазе у Европу. Зато се може разумети да Европљани у ЕУ страхују и не желе да примањем нових чланица појачају већ постојеће проблеме.

    Али, искрено, не видим друге варијанте ни за Србију ни за друге балканске државе. Или ће онда сама ЕУ полако почети да се распада. А ако до тога дође, онда ће почети да се ствара потпуно нови европски систем.

    Како коментаришете велику популарност коју Русија сада ужива у очима Срба?

    — Мислим да је популарност Русије у очима Срба порасла најпре захваљујући разочарењу у ЕУ. Такође, Срби се плаше да ЕУ не може да одговори на све оне изазове који сада стоје пред Србијом. Зато српско друштво тражи алтернативе. И као једна од тих могућих алтернатива је Русија. Али, сама Русија сада има много својих проблема које мора да решава. Мислим да не би требало очекивати руску експанзију на Балкан. Али разумем да Русија психички представља неку врсту алтернативе у главама одређеног броја Срба.

    Недавно је Хрватска (а с обзиром да је чланица ЕУ и самим тим НАТО-а) изјавила да има намеру да модернизује своје наоружање. Потом су почеле спекулације да ће Хрватска у неком моменту напасти Србију и да зато Београд мора озбиљно да размисли о модернизацији наоружања. Након тога се Дмитриј Рогозин сусрео са премијером Србије и поклонио му је макету С-300, што је имало одјека у јавности. Да ли је могуће да заправо све ово нема везе са Србијом и Хрватском, већ да Русија и САД на овај начин разговарају „преко Балкана?

    — Мислим да Америка и Русија не говоре „преко Балкана“, јер је овај регион засад у глобалном геополитичком смислу — периферија. Уопште не видим и зашто би Хрватска требало да нападне Србију? Једино ако би дошло до некаквог колективног лудила хрватског руководства, али и онда им то нико не би дозволио.

    Мислим да овде своју улогу играју традиционално неповерење и страхови који постоје на Балкану, бојазни које једни гаје у односу на друге. А зашто Хрватска купује додатно наоружање? Мислим да је то њен покушај да у оквиру НАТО-а иако новајлија, ипак изгледа као перјаница. Ствар је у томе да САД инсистирају да државе чланице Алијансе повећају своје војне буџете и троше више на наоружавање, а остале европске земље то врло невољно и споро чине. 

    Рекли сте да је у овом тренутку по много чему Балкан сада периферија, али зато, сложићете се, Блиски исток то свакако није. Како ви видите даљи развој сиријског мировног процеса?

    — Изгледа да је мировни процес обустављен на неко време. Тачније, видимо одређено јачање борбених дејстава, јер сада сиријска војска уз подршку Русије постиже успехе. Није тешко претпоставити да ће то изазвати реакцију западних и арапских режима који подржавају сиријску опозицију.

    Другим речима, арапске и западне земље ће се потрудити да ојачају опозицију како Асад не би победио. И то је такав стицај околности који не иде на руку политичком процесу. Али, она фаза ће трајати неко време и онда ће се сви поново вратити за преговарачки сто.

    Циљ преговора би требало преформулисати. Задатак да се у јеку овако острашћеног жестоког војног сукоба сад осмисли ново уређење Сирије и будућа судбина Башара ел Асада, делује потпуно бесмислено. Циљ преговора би требало да буде безусловни прекид ватре и остваривање одрживог примирја. Ово на неки начин подсећа на Минске споразуме. Понављам, тек након прекида војних дејстава се може озбиљно говорити о будућем уређењу.

    Тагови:
    интервју, Фјодор Лукјанов, Европа, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога