Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Педијатар Драгољуб Симић са једним од најмлађих пацијената из Сирије.
    © Sputnik /

    #SputnjikIntervju: Турска жртвовала туђу децу

    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    1404
    Пратите нас

    Било је ужасно, језиво. Од 25 људи који су се удавили било је више од петнаесторо деце. То су била деца од по 5, 6 година и млађа. Био сам љут на турску страну, која их је укрцала. Они су само гледали на финансије, ништа друго, само су их трпали у чамце, једне на друге, каже за Спутњик Драгољуб Симић, лекар који је помагао мигрантима на Лезбосу.

    Симић, по струци педијатар и породични лекар који је неколико месеци боравио на острву, у емисији „Спутњик интервју“ говори о томе како су на Лезбос стизали мали рибарски чамци у којима је било и по седамдесет миграната, чија су се деца удавила на путу ка бољем животу.

    Зашто сте се одлучили на тај потез, да напустите удобан посао педијатра и породичног лекара у приватној пракси и одете на Лезбос да помогнете људима од којих свет поприлично зазире?

    То се догодило случајно, на острво је требало да оде мој син, млади лекар, али није на време добио лиценцу, уместо њега сам отишао ја. Одлазак на Лезбос је годинама била моја жеља, а испуњење се поклопило са овим што се догађа, десила се права ствар.

    Како сте се снашли тамо, судећи према извештавању медија, на острву је владао приличан хаос, чак је било сукоба међу мигрантима, какав је ваш утисак о тим људима?

    „Чинило ми се да је све исценирано, брод никада није приспео до обале, избеглице су увек искакале, то је добра слика за телевизију, али су им страдали зглобови, о посекотинама да не говоримо“, каже доктор Симић за Спутњик.
    © Sputnik /
    „Чинило ми се да је све исценирано, брод никада није приспео до обале, избеглице су увек искакале, то је добра слика за телевизију, али су им страдали зглобови, о посекотинама да не говоримо“, каже доктор Симић за Спутњик.

    Пре свега сам их гледао као пацијенте, људе којима је потребна медицинска помоћ. Трудио сам се да се максимално посветим томе. У почетку нисам имао времена да о томе размишљам и да причам с њима, јер је број пацијената у прве две недеље био и до три стотине током једног дана. Радио сам по 12 и више сати. У једном дану сам имао чак 325 пацијената. У почетку је био хаос, Само су Уједињене нације, преко којих сам радио, биле ту. Грчке организације су се држале по страни, као и грчки народ, који је био индиспониран. Касније су схватили да је тим људима заиста потребна помоћ. А људи који су долазили чамцима били су, у најмању руку, јадни. Готово свима је била потреба медицинска, али и помоћ у храни и одећи.

    Избеглице из Сирије пристижу на грчко острво Лезбос
    © REUTERS / Yannis Behrakis
    Избеглице из Сирије пристижу на грчко острво Лезбос

    Да ли сте имали утисак да они организовано долазе на Лезбос?

    Јесам и да се можда с њима манипулише. То сам схватио током једне ужасне ноћи када је један обичан рибарски брод довезао око триста миграната. Сви су били у мору, било је хладно, падала је киша, дувао хладан ветар. Били су дуже од сат времена у мору, сви су били промрзли, а велики део њих се удавио. Преминуло је двадесет петоро. На обалу су се сјатили лекари за које нисам ни знао да постоје, да су на острву. Тај ужасан тренутак је на мене оставио утисак да се знало да ће се то десити. Телевизије, новинари, сви су већ били ту и чекали. Било ми је непојмљиво да неко такве ствари ради са људима. Све је изгледало као нешто што се унапред знало.

    Готово сва деца су била промрзла и уморна јер су преко Турске путовала данима.
    © Sputnik /
    Готово сва деца су била промрзла и уморна јер су преко Турске путовала данима.

    Какав је био тај сусрет са смрћу, овде сте се са њом сусретали, али ово је ситуација у којој у 21. веку људи умиру управо из ових разлога које сте навели?

    Имао сам сусрете са смрћу, пацијенте којима је била потреба реанимација, али ово је било нешто заиста ужасно, зато што је у том великом броју људи било доста деце. Од 25 људи који су се удавили, било је више од петнаесторо деце. То су била деца од по 5, 6 година, било је и млађих. Тај тренутак сам по себи је био језив. И сада ми је тешко да причам о томе, не бих желео да детаљишем. Тада сам схватио да је тим људима заиста потребна помоћ и да желим да се посветим том раду.

    Доктор Симић каже да су културолошке разлике понекад стајале између њега и пацијенткиња, морао је да тражи дозволу њихових мужева или браће да их прегледа, али да је све прошло без проблема.
    © Sputnik /
    Доктор Симић каже да су културолошке разлике понекад стајале између њега и пацијенткиња, морао је да тражи дозволу њихових мужева или браће да их прегледа, али да је све прошло без проблема.

    После почетног хаоса имали сте прилику да разговарате са њима, шта су вам рекли, зашто су се одлучили на путовање бродовима на којима су гинула њихова деца?

    То нису били бродови, већ обични гумени чамци за 20 особа, али је њих било и по седамдесет. Седели су као сардине. Био сам љут на турску страну која је то радила. Они су ту само гледали финансије, ништа друго, само су их трпали у чамце. Деведесет одсто њих је први пут у животу видело море. То је раздаљина од шест километара, али је за њих то било страшно. То је била невиђена траума, посебно за децу. Буквално су седели једни на другима. Питао сам их зашто то раде, где су кренули, њихов одговор увек је био — у бољи живот. Већина је желела у Немачку. У почетку су то били људи који су имали новца, касније је пристизала и сиротиња.

    Избеглице из Сирије пристижу на грчко острво Лезбос
    © REUTERS / Alkis Konstantinidis
    Избеглице из Сирије пристижу на грчко острво Лезбос

    Да ли је поред свих тих трагичних било и догађаја које ћете памтити по лепом, као тренутке среће?

    Једна од предности овог посла је што сретнете људе, волонтере из целог света, од САД до Аустралије стекнете пријатеље. Нешто што ће остати урезано у мом сећању, отац је на рукама донео бебу од осам месеци која је готово била мртва, једва је дисала, рад срца јој је био потпуно успорен. Био сам сам, није било преводиоца, покушавао сам да извучем из њега шта се десило са бебом. На крају сам схватио да се ради о хипогликемији, великом паду нивоа шећера у крви. Беба није јела три дана. Отац је седео без гласа. Техничар и ја успели смо да направимо коктел који смо дали беби, знао сам да ће ускоро та беба да отвори очи. Рекао сам оцу, гледај на сат, за 20 минута беба ће отворити очи. Тако је и било, беба је одједном отворила очи, отворила уста. Отац је почео да плаче од среће, да ме грли, да ме љуби. Тај тренутак никада нећу заборавити.

    Слично:

    Лезбос: Сукоб полиције и миграната, запаљени контејнери
    Они нису терористи
    Да, ово је Роналдо. Кристијано Роналдо. Ни они то нису знали...
    Тагови:
    мигрантска криза, дављење, острво, смрт, деца, Лезбос, Грчка, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога