Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    2141
    Пратите нас

    Многи клубови немају ни добре главне терене, да не причамо о помоћним, који су катастрофа. Кад је репрезентација „У-19“ имала меч у Крагујевцу, један скаут великих енглеских клубова је погледао помоћни терен и није могао да верује да ту неко може да тренира, каже Љубинко Друловић.

    Последње изненађење на Европском првенству у фудбалу приредили су Португалци кад су у финалу савладали фаворизоване домаћине. О неочекиваном успеху Португалије на управо завршеном првенству разговарали смо са Љубинком Друловићем, бившим репрезентативцем Југославије који је десет година играо за два највећа португалска клуба — Бенфику и Порто. Уз то, Друловић је тренерску школу завршио у Португалији, а као селектор младе репрезентације Србије освојио је Европско првенство 2013. године. Наш саговорник још увек држи рекорд по броју асистенција на европским првенствима постигнут 2000. године, кад смо последњи пут учествовали, али од овог првенства дели прво место са Белгијанцем Еденом Азаром.

    „Титула Португалије је одраз великог улагања мале, али велике фудбалске земље у фудбал, пре свега у инфраструктуру. Као организатори Европског првенства 2004. направили су десет нових, одличних стадиона. Улагали су у млађе категорије, Порто и Бенфика су били прваци Европе и досад су били у врху европског фудбала, а њихови клубови су много напредовали последњих година, репрезентација им учествује на сваком великом такмичењу. Фудбал је тамо религија, а португалски народ је од првог до последњег минута подржавао своју репрезентацију. На Европско првенство дошли су са паролом да их није 11 него 11 милиона, и по изјавама играча после финала види се да титулу доживљавају као велику победу португалског народа“, каже Друловић за Спутњик.

    Шта је, у психолошком смислу, превагнуло код Португалаца, који никад у такмичарској утакмици нису победили Француску, да је овај пут победе, и то у финалу у Паризу?

    — Мислим да нису имали шта да изгубе, а добили су много. По свим параметрима, фаворит је била Француска, а то су и сами Португалци признали али су веровали да су кадри да направе изненађење. Познајући њихов менталитет и квалитет веровао сам да могу да направе то што су направили и драго ми је због тога. Мислим да је неким играчима, пре свега Кристијану Роналду, Рикарду Карваљу, Пепеу и Кварежми, који су на клупском нивоу освојили све, фалио само овакав трофеј да би заокружили фантастичне каријере. Драго ми је и због њиховог селектора, који је мени био тренер три године а сад ми је велики пријатељ, да је испунио обећање да ће се вратити са трофејом.

    Учествовали сте на Светском првенству 98. кад је Француска као домаћин била шампион света. Њихов данашњи селектор био је тада капитен. Шта је имала тадашња Француска а нема данашња и шта Дешам није успео да пренесе на играче?

    — Француска ′98. имала је једног Зидана, који је обележио ту еру европског фудбала. Имали су врхунске играче и врхунску репрезентацију, Дешам је био тимски играч који је био лидер и вођа. Он је направио репрезентацију која је квалитетна, али мислим да Французи нису током првенства одиграли ниједну спектакуларну утакмицу да би показали да су много бољи од противника. Они су у полуфиналу прошли Немце на исти начин на који је Португалија победила њих у финалу.

    Кога познајте од португалских играча?

    — Играо сам са Рикардом Карваљом кад је као јуниор Порта прешао у први тим. Имао сам срећу да сам играо и против Кристијана Роналда и Кварежме кад су они као млади играчи почињали каријеру. Био сам тренер Едеру, у мом првом клубу, друголигашу Торизенсе. Едер је дошао код мене на пробу са 17-18 година и ја сам инсистирао да он остане и касније је направио врхунску каријеру.

    Очигледно имате таленат за рад са младим играчима, били сте тренер пре три године кад су омладинци постали прваци Европе.

    — Имао сам ту срећу да радим са фантастичним момцима, да имамо добру хемију, али пре свега, то је ствар селекције. Увек треба да играју они који заслужују и да их води неко ко је коректан према њима. Многи од тих момака су будућност српског фудбала, као што су неки моји играчи будућност португалског. Португалци много улажу у млађе категорије, имају супер школу и неки њихови млади играчи већ играју у „А“ селекцији.

    И ми смо, али шта бива са нашим играчима па се „изгубе“ док дођу до „А“ селекције?

    — Пре свега, треба имати веру у те момке. Да сам имао шансу, а имао сам договор да ћу остати селектор „А“ репрезентације, сигурно да би неки од њих већ добили шансу у „А“ тиму. Није случајно да су петорица од њих касније постали светски прваци. Тим момцима треба веровати, показати им да се верује у њих, и сигуран сам да ће нам у наредном периоду донети много радости. Мора да постоји нека стратегија, неки микс искуснијих и млађих играча, и то може да буде рецепт за успех и наше „А“ репрезентације.

    Да ли ћемо ићи у Русију?

    — Прво, морамо да схватимо да ми не можемо никоме да претимо. Сваку утакмицу морамо почети са свешћу да нисмо фаворити, да нисмо урадили ништа велико и важно у последњих неколико година, као неко ко се бори за свој статус. Морамо бити свесни да су све остале репрезентације напредовале, што је показало и Европско првенство. Три наша противника у квалификацијама су играла на Првенству и стварно су се показали у најбољем светлу. Очекују нас тешке и неизвесне квалификације, и мислим да нам је битан почетак квалификација. Прва утакмица је против Републике Ирске у Београду, друга против Молдавије у гостима и трећа овде са Аустријом. Ако бисмо узели девет бодова из прве три утакмице мислим да бисмо направили велики корак и било би нам самопоуздање на вишем нивоу. Не само екипе, него и јавности а, по мом мишљењу, то је много важно. Србија мора да се бори за прво место у групи и да покуша да поправи тај негативан скор, јер ми последњих година у квалификацијама нисмо победили ниједног директног противника.

    Да ли је разлика између нас и Португалије у томе што њихови играчи одиграју неколико сезона у домаћој лиги која је, уз то, и јача од наше?

    — Како да не. Имају добру лигу где дају шансу младим играчима. Код нас врло рано децу гурају у прве тимове да би их што брже продали, а у Португалији је неко са 22, 23 или 24 године још увек млад. Код нас кад децу од 16, 17 година гурају у први тим, то је за њих као да пређу из основне школе на факултет. Неко од њих прође, али доста њих се изгуби негде у великим амбицијама. Кад одете у иностранство, велика је конкуренција. Боље је да овде сазрете и као играч и као личност и да одете мало искуснији негде где је теже него овде. У принципу, наша лига је добра за младе играче, али наши клубови живе од продаје играча и деца прерано одлазе. Многи не направе оно што се од њих очекује и пропадну као велики таленти.

    Који су кључни проблеми српског фудбала и где је решење?

    — Решење је у улагању, стрпљењу. У српски фудбал је, нажалост, ушло много људи који немају додирних тачака са фудбалом. Фудбал нам је доста сиромашан, нема улагања у инфраструктуру, база нам је лоша, пре свега зато што ти момци немају где да тренирају. Кад погледамо унутрашњост Србије видимо да многи клубови немају ни добре главне терене, да не причамо о помоћним који су катастрофа. Кад је репрезентација „У-19“ имала меч у Крагујевцу, један скаут великих енглеских клубова је погледао помоћни терен и није могао да верује да ту неко може да тренира. Једноставно неке земље су далеко отишле од нас и не чуди што имају добре резултате. Изградњом центра у Пазови добили смо много тога за млађе категорије. Тај центар је побољшао квалитет рада у репрезентацији, и није случајно што смо били европски и светски прваци. Примарна је инфраструктура, а ми смо много далеко од тога што имају Португалци. Србији треба један добар стадион. Наши стадиони већ улазе у неку Ц категорију, и ускоро нећемо моћи, за годину или две, да играмо европске утакмице. Мађарска је уложила много у инфраструктуру и није случајно да се после толико година враћа у крем европског фудбала.

    Да ли је, по Вашем мишљењу, решење приватизација клубова?

    — Док не дође до праве приватизације и док се не буде знало где иду паре и у шта се улаже новац увек ћемо имати овакву ситуацију и борбу за власт у клубовима. Мислим да пре или касније мора доћи до приватизације. Добар пример је Чукарички, једини приватни клуб, и сви мањи клубови можда би могли да пођу тим путем, али све је теже наћи у нашим условима неког ко би инвестирао у фудбал, јер људи који се баве бизнисом кад уђу у клубове увек наиђу на препреке и проблеме.

    Који су Вам планови у будућности?

    — Био сам у неким преговорима који су пропали. Волео бих да радим у иностранству. Не знам да ли ћу поново почети да радим у српском фудбалу, али сачекаћу. Надам се да ћу се вратити ономе што највише волим, а то је терен, утакмице и адреналин који осећам и који сам осећао откад сам почео да се бавим фудбалом.

    Тагови:
    репрезентација, фудбал, ЕВРО 2016, Дидије Дешам, Кристијано Роналдо, Зинедин Зидан, Љубинко Друловић, Француска, Мађарска, Португалија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога